Osećate li često da nešto nikako ne smete, iako racionalno ni sami ne znate zašto? Ili da nešto baš baš morate, mada nije lako objasniti poriv?
Ako ste vi ili vaš terapeut ljubitelji teorije ličnosti i komunikacije – Transakciona Analiza, verovatno ste se mnogo bavili “Zabranama” i “Drajverima” (unutrašnjim prinudama) na koje ste programirani od detinjstva.
Nema idealnog detinjstva ni roditeljstva. Krećemo sa pretpostavkom da je većina roditelja odgajala decu najbolje što su mogli.
Međutim, najčešće iz najboljih namera, roditelji ili roditeljske figure su nam upućivale poruke u ranim godinama života. Neke od tih poruka je naš dečiji mozak primio kao “ovo se ne sme ako hoću da živim ili vredim”.
Druge je prihvatio kao “ovo se mora”. Neke nije prihvatio uopšte.
Unutrašnji goniči
Volela bih nešto više da kažem o drajverima – onome što nas “goni” na akciju, tera nas da radimo određene stvari, jer u suprotnom ne osećamo, iz najdubljeg dela naše ličnosti, da imamo prava da postojimo. Ili vredimo.
O našim unutrašnjim prinudama.
Da nešto radimo, ili da stvari radimo na određeni način.
Transakciona analiza, pravac u terapiji i savetovanju kom sam se sama priklonila, prepoznaje minimum 5 osnovnih vrsta prinuda:
- Budi jak (BE STRONG)
- Budi savršen (BE PERFECT)
- Naporno radi (WORK HARD)
- Udovolji drugima (PLEASE)
- Požuri (HURRY UP)
Većina ljudi, da bi se osećala da vredi, mora da ispunjava bar neki od ovih uslova. Dobar deo mora da ispunjava više njih.
To može da zvuči kao:
Moram izdržati ovo zbog porodice.
Svakako je važno da bude bez greške.
Samo nastavi, važno je da se trudiš.
Ili:
Dobri ljudi učine drugima umesto samo da brinu o svojim željama.
Ili jedna prosta – Hajde!
Neki od nas u određenoj meri moraju ispunjavati gotovo sve. Ili su nekad morali. Dok nisu drugačije odlučili, potražili pomoć, prihvatili podršku. Poradili na tome, i dali sebi vremena da se promene. Jer nije lako.
Samo nežno prema sebi
Čak i posle bilo koje vrste “rada na sebi” gde smo doveli u pitanje stara pravila koja nam više ne pomažu, veoma je verovatno da ćemo se u nekim situacijama, recimo umorni ili pod stresom, često vraćati nekom prinudnom ponašanju.
I to je u redu.
Kada nam je pažnja mnogo okrenuta spoljnim faktorima, prilično je teško funkcionisati kroz “mindfulness”. Svakako teže nego kad imamo vremena za meditaciju, dovoljno odmora, kvalitetno druženje, ili kada uplatimo neki retreat.
Problem je što u momentima kada se ljudi vrate na svog autopilota, po pravilu kreću da se samooptužuju i da gube veru u sebe kad je promena u pitanju.
Zaboravljaju koliko im je, bar kratkoročno gledano, automatizam u ponašanju često olakšavao život. Kao recimo kad peremo zube. Nameštamo krevet. Puštamo emailove. Ili udovoljimo klijentu jer je to dobro za posao.
Mudra procena i moć vremena
Pošto je nekad teško naći balans između prinudnog i svesnog ponašanja, verujem da je dobro sesti i porazmisliti koja “prinuda”, drajver, nas najmanje košta. A u datoj situaciji nam najviše koristi. Pa se svesno prepustiti nekom od autopilota kad je to baš potrebno.
Ali mudro izabrati – sa kojima ćemo se obračunati, a sa kojim ćemo neko vreme biti u miru. Da bismo se sačuvali. Jer mudar čovek bira svoje (unutrašnje) bitke.
Ne mogu se sve voditi u isto vreme. A često je upravo vreme gotovo pa jedini resurs potreban za pobedu u nešto dužem ratu – onom za ličnu sreću i autonomiju.
Zbog toga je važno da dobro upoznate sebe i oblike unutrašnje prinude koji vas muče. Sesti na kafu sa svojim unutrašnjim neprijateljima. Shvatii zašto su nekad bili dobronamerni prijatelji. Znati kako se nositi sa njima. Sve to će vam ne samo uštedeti mnogo energije, već će vas učiniti mnogo sposobnijim za funkcionisanje u spoljnom svetu.
Verujte mi na reč 🙂
Ili nemojte, nego prosto nađite vremena da o tome popričate sa svojim savetnikom ili terapeutom.
Dodaj komentar