Cvijetin Milivojević, politikolog, višestruko nagrađivani novinar, politički analitičar i kolumnista, u svom tekstu pod nazivom „Moj glas za Vučića: Predsednik svih građana, a ne partije!“ na blogu CM osvrnuo se na postupke predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Milivojević je u fokus pažnje stavio predsednikovo svakodnevno prekoračenje ustavnih i drugih ovlašćenja, stvaranje totalitarne atmosfere u društvu kao i na predizborne kampanje i slogane stvarane po uzoru na Hitlera.
Milivojević je, takođe, ukazao i na brojne zloupotrebe položaja i funkcije Aleksandra Vučića, kršenje zakona o sprečavanju korupcije, Ustava Srbije i konstantni sukob interesa predsednika države, svih građana, ali i političke partije, što je, svojevremeno, sebi dozvolio, makar u novijoj istoriji, još samo Boris Tadić.
Njegov osvrt prenosimo u celini:
„Haj’mo ponovo“, kako je nekada zborio misteriozni Milan Beko:
Vest od 8. oktobra 2020, dan nakon obelodanjivanja pretposlednjeg izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije u evrointegracijama: „Predsednik Srbije AV izjavio je da je prihvatio kritike komesara za proširenje Olivera Varheija koje su upućene na njegov račun. Vučić je, nakon sastanka sa Varheijem, rekao da su kritike bile usmerene ka „korišćenju funkcije predsednika države čime je pridobijao građane Srbije za stranačku listu koju je vodio“.
Usledilo je uslovno priznanje legitimnosti oktroisanih izbora iz juna 2020. i (u međuvremenu, ispunjen!) nalog iz Brisela našem Vrhovniku da oroči Vladu na godinu i po i raspiše vanredne parlamentarne izbore, pošto prethodno isfingira nekakav dijalog s opozicijom.
I bilo je: i vuk sit – i ovce (mislim na opoziciju koja je, de fakto, priznala rezultate izbora koje je bojkotovala!) na broju. A epilog tog dogovora, živimo i dan-danas.
Član 115. („nespojivost funkcija“) Ustava Srbije iz 2006. godine kaže: „Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.“
Zakon o sprečavanju korupcije (čak i sa poslednjim izmenama i dopunama iz 2021) definiše „javnog funkcionera“ kao „svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organu javne vlasti, osim lica koja su predstavnici privatnog kapitala u organu upravljanja privrednog društva koje je organ javne vlasti“.
Pojam „sukob interesa“, prema istom zakonu (član 41) je „situacija u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije“.
Da prevedem sa visokoumnog na srpski: Ako je taj javni funkcioner, na primer, predsednik Republike Srbije, da li on, na nepristrasan i zakonit način, može da simbolizuje i garantuje „državno i građansko jedinstvo“ svih sedam miliona građana, kako mu Ustav nalaže, ako paralelno ima i privatni itneres otelotvoren u činjenici da, istovremeno, komanduje stranačkom vojskom od 750.000 naprednjaka, koji su mu svakako miliji od 6.250.000 građana koji nisu članovi, a većina ni glasači, te partije?
Idemo dalje. Član 40 Zakona o sprečavanju korupcije kaže da je javni funkcioner „dužan da javni interes ne podredi privatnom, da se pridržava propisa koji uređuju njegova prava i obaveze i stvara i održava poverenje građana u savesno i odgovorno obavljanje javne funkcije“. Takođe, „ne sme biti zavisan od lica koja bi mogla da utiču na njegovu nepristrasnost, niti da koristi javnu funkciju zarad sticanja bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice“. I, treći stav: „Javnom funkcioneru je zabranjeno da upotrebi, radi sticanja koristi ili pogodnosti sebi ili drugom ili nanošenja štete drugom, informacije do kojih dođe na javnoj funkciji, ako nisu dostupne javnosti.“
Čudno je da, u našem primeru, retko ko čak i iz opozicije (jedino bivši predsednik Boris Prvi Lepi ima alibi, jer je, u svoje vreme, protivustavno činio slično, mada ne u ovolikom kvantitetu i intenzitetu), ovde ne prepoznaje sukob interesa čak ni u činjenici da je na prošlogodišnjim, nelegalnim i nelegitimnim, i parlamentarnim i pokrajinskim i lokalnim, izborima pobedilo nešto što je na njima ilegalno učestvovalo, a zvalo se, „i ope’ će, ako Bog da sreće“ – „Aleksandar Vučić – Za našu decu“.
Podsećam, nikakvih predsedničkih izbora prošle godine nije bilo, a na njima je, sa stranačkim epoletama, pobedio, po Ustavu i zakonu, nepristrasni predsednik Republike! Doduše, u (javnoj) funkciji predsednika svoje partije!? Sa čijeg je kormila prethodno oterao izbornog pobednika iz 2012, onoga kome je baš on, sadašnji predsednik, naturio parolu „Predsednik svih građana, a ne partije!“…
Javni funkcioner (član 47 istoga zakona) „ne sme (čak ni) da savetuje pravna i fizička lica o pitanjima u vezi sa javnom funkcijom na kojoj se nalazi“, a naš Vrhovnik ne samo da „savetuje“ nego i komanduje privilegovanim partijskim subjektom!
Član 49 zabranjuje javnom funkcioneru (dakle, i našem Vrhovniku) čak i članstvo u organima udruženja građana, a nekmoli da bude njihov zastupnik, ukoliko između njegove javne funkcije i zastupanja udruženja „postoji odnos zavisnosti ili drugi odnos koji ugrožava njegovu nepristrasnost ili ugled javne funkcije“.
Dakle, za ponavljače: predsednik Republike ne sme da bude čak ni u organima udruženja građana! Ovo pominjem tek da ohrabrim zastupnike one političko-pravničke „škole mišljenja“ koji tvrde da liderstvo nad partijom od 750.000 ljutih aktivista, za razliku od direktorovanja u javno-komunalnom preduzeću u Crnoj Travi ili Beloj Palanci, nije „javna funkcija“ („nije na budžetu“), iako je, kao što je svima znano, ova partija, samo od prošlih izbora, inkasirala nekolike milione evra novca svih građana Srbije!
I, kao šlag na tortu:
Tako je, Vrhovnikove ulizice koje su me napadale svaki put kada sam predsednika Republike podržavao u njegovim javno iskazivanim namerama da se povuče sa vrha partije, potpuno su u pravu: Član 50, nedavno menjanog, Zakona o sprečavanju korupcije kaže da „javni funkcioner može da vrši funkciju u političkoj stranci, odnosno političkom subjektu i da učestruje u njihovim aktivnostima“!
Međutim, onda u sledećim stavkama istoga člana, stoji nekoliko „ali, koje sreću kvari“.
Da, javni funkcioner može da bude i politički / partijski funkcioner, „ako to ne ugrožava vršenje njegove (osnovne) javne funkcije“! „Može da vrši funkciju u političkoj stranci, ako to ne ugrožava vršenje javne funkcije“… Pa, javni funkcioner (u našem primeru, predsednik Republike Srbije) „ne može da koristi javne resurse za promociju političkih stranaka (na našem primeru, Es-en-esa čiji je partijski šef)“, ne može da koristi javne resurse u svrhu predstavljanja te stranke kao učesnika u izborima, ne sme da poziva birače da glasaju za tu stranku čiji je predsednik (!?); ne sme da koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera za promociju političke stranke i pozivanje birača da glasaju za neke od učesnika na izborima…
Neobično zvuči da je Srpska napredna stranka (SNS) svoj Statut donela – tek četiri i po godine nakon svog osnivanja, kada je već uveliko vladala Srbijom, dakle, 18. januara 2013!
Prema članu 6 tog akta, SNS zastupa i predstavlja predsednik stranke (u našem slučaju: to je onaj pominjani predsednik svih građana Srbije, tj. Republike), on njome i rukovodi.
Predsednik Es-en-esa ima brojna ovlašćenja, pa se tako, članom 15. Statuta, predviđa i mogućnost da Glavni odbor – „po pribavljenom mišljenju predsednika stranke – može da odobri članovima druge političke organizacije da u celini pristupe stranci, pod uslovom da prethodno ugase političku stranku, odnosno političku organizaciju“. Jednu takvu posledicu „mišljenja“ predsednika Es-en-esa (iliti predsednika Republike) osetili smo u vidu prisajedinjenja doktora Šapića i njegovih SPAS-ilaca Es-en-esu.
Redovna sednica Skupštine partije održava se jednom u četiri godine, pa tako i mandat stgranačkih organa, prema tome i predsednika stranke, traje isti period.
Predsednik partije (dakle: nepristrasni predsednik svih građana Srbije) je taj na čiji se zahtev održavaju i redovne i vanredne sednice, on faktički lično bira 200 delegata za Skupštinu stranke koju čini najmanje 3.200 delegaata, predsedava (izbornom) Skupštinom stranke koja njega, pak, bira na mesto partijskog predsednika. Po pravilu, tajnim glasanjem, ali Skupština može da odluči da se izbor predsednika obavi i javnim glasanjem.
Predsednik stranke je, po funkciji, i predsednik Glavnog dobora koji je najviši organ odlučivanja u Stranci između dve sednice Skupštine. Mandat predsednika Stranke traje četiri godine, funkcija mu prestaje istekom mandata, ali „može da bude ponovo biran na tu funkciju“.
Pre isteka vremena na koje je biran, predsedniku Stranke funkcija prestaje ostavkom, prestankom članstva u Stranci (oba ova poteza povukao je Njagova eks-Ekselencija kada je 2012. izabran za predsednika Republike!) ili opozivanjem od strane Skupštine. Učinio je to, pošto ga je na to, između dva kruga predsedničkih izbora 2012, nagovorio generalni menadžer kampanje, a današnji Vrhovnik: „Nama je potreban predsednik Republike koji će da ujedini Srbiju, koji neće da vodi negativnu kampanju, predsednik koji neće da bude predsednik SNS ili DS, već predsednik koji će da bude predsednik svih građana.“
Nakon što je pobedio na tim izborima, tadašnji lider Es-en-esa, a netom izabrani predsednik Republike, zaista se, u suzama, i povukao sa čela stranke i potpuno istupio iz partije („dete poraslo, osamostalilo se“), a sadašnji Vrhovnik, u maju 2012, postaje najpre ve-de, a uskoro i, na vanrednoj Skupštini stranke, u septembru, aklamativno (!) i novi predsednik Es-en-esa.
Niko protiv i niko uzdržan od 3800 delagata nije bio ni prilikom sledećeg izbora Vrhovnika za predsednika partije – rezultat je izborne skupštine Es-en-esa održane u januaru 2014.
Treći put, Vrhovnik je (tada je još bio „samo“ premijer u protivustavnom kapacitetu kancelara) biran za predsednika SNS 2016. Pogađate – opet jednoglasno i bez protivkandidata!
Od jula 2017, kada je, posle izbora na položaj predsednika Republike Srbije, prvi put najavio da će ispoštovati Ustav i povući se sa mesta stranačkog lidera („već početkom 2019“), ja nabrojah ukupno devet oročavanja njegovih javnih samoprivođenja poznaniju prava. Poslednje „autooročavanje“ (uprkos Ustavnom sudu koji mu je poklonio „kart blanš“ da radi šta mu se prohte i unatoč javnim preklinjanjima njegovih najuvlakačkijih pretorijanaca) ja razumeo da je ovaj 27. novembar, i više puta, u godinu i po, najavljivana, pa pomerana sednica Skupštine.
Doduše, neki od najudarnijih njegovih šlihtara koji se kunu da, kao Dimitrije Vojnov u „Tito i ja“, Vrhovnika vole više nego tatu i mamu, već su krenuli u sondiranje naprednog javnog mnenja i ispipavanje pulsa svenapredne Srbije. Te, da se sad, na Skupštini, ne bira predsednik stranke, već na proleće, posle predsedničkih i parlamentarnih izbora, iako mu je mandat, po partijskom Statutu, istekao pre više od godinu dana. Te, da „ogromna većina članstva očekuje da predsednik Republike nastavi da vodi i stranku“, te da je „prihvatanje nove kandidature i za predsednika Republike i predsednika stranke Predsednikova obaveza prema pristojnoj Srbiji“… Čak je i najnoviji naprednjak, pa još i potredsednik, doktor Šapić, dao stručnu dijagnozu da bi Vrhovnikovo povlačenje sa mesta šefa stranke pola godine pre izbora bio „politički mazohizam“.
Hm, da. Sve izgleda kao da je reč o neprincipijelnoj hajci (zaveri?) iz Vrhovnikovog najbližeg okruženja radi pokušaja insinuiranja da Predsednik ne drži reč, da je neprincipijelan, da laže građane koji mu toliko veruju. Da li mu to, možda, njegovi najhisteričniji „obožavaoci“, zapravo, rade o poltiičkoj (partijskoj) glavi?
Jer, ne sme se zaboraviti da je današnji Vrhovnik, u izbornoj kampanji 2012, a propo Borisa Prvog Lepog, govorio i sledeće:
„BT je predsednik DS i ništa više; godinama se ne bavi nijednim drugim poslovima sem predsednikovanjem DS-om… Ljudi su siti partijskog predsednika. Mi imamo već u dva mandata predsednika partije, a ne predsednika države. Vreme je da Srbija dobije predsednika države i predsednika svih građana. Posao predsednika je da ujedini Srbiju, da prekine sa pravljenjem mržnje prema poltiičkim protivnicima.“
Zato još malo o nadležnostima predsednika stranke, prema Statutu Es-en-esa: „predstavlja i zastupa stranku u zemlji i inostranstvu“; stara se o izvršavanju odluka Skupštine, sprovodi politiku stranke, utvrđuje i iznosi političke stavove stranke; predlaže Glavnom odboru izborni program stranke i odluku o učešću na izborima na svim nivoima; imenuje članove Izbornog štaba; daje saglasnost na formiranje koalicija na lokalnom nivou; imenuje i razrešava poverenike i vršioce dužnosti predsednika gradskih i opštinskih odbora; u hitnim slučajevima, da bi se sprečile neželjene posledice po funkcionisanje stranke, razrešava predsednike i raspušta gradske i opštinske odbore stranke; utvrđuje kriterijume za utvrđivanje liste kandidata za odbornike i poslanike; predlaže izbornu listu za izbor narodnih poslanika, član je Izbornog štaba stranke! I tako dalje, i tome slično…
Zar verujete da postoji čovek sa ovakvim stranačkim ovlašćenjima koji do podne može navijački da vodi jednu od stranaka, a popodne da bude nepristrasni predsednik svih, a naročito one ogromne većine, građana koji nisu glasali za njegovu stranku; da pomiri to „dvojstvo“ u sebi, da proguta „vaservagu“ kojom će, u svom srcu i mozgu, da obe svoje funkcije, ni po babu ni po stričevima, izniveliše na polzu svih građana, a ne svojih partijskih istomišljenika?
Zbog svega toga, ako ni ovaj put predsednik Republike ne ispuni svoju ustavnu obavezu i povuče se iz (jedno)stranačkog organizma (ili, eventualno, ostane šef partije, ali se ne kandiduje za predsednika Republike ), svaka od opozicionih stranaka koja bude učestvovala u izbornoj farsi 3. aprila, biće saučesnica u potkopavanju ustavnih temelja ove zemlje.
Jer, već za praznične blagdane oko „Dana (bivše nam) Republike“, spiker oktroisanog parlamenta koji nije rezultat izborne volje građana parlamenta, već plod partijske volje Vrhovnika, najavio je, sve u cilju navodnog upodobljavanja našeg Ustava sa pravosudnim merilima nekakave „božanstvene“ Venecijanske komisije, o istom trošku, i – ekspresno snižavanje referendumskog cenzusa za koji ubuduće neće biti neophodno da izađe polovina upisanih birača! Već, kol’ko izađe, da izađe…
Ako i to prođe, sadašnja (ili neka buduća) devetodesetinska oktroisana većina u parlamentu, biće vlasna da, kad joj se prohte, već sutra, menja i, doskora se verovalo, one „zacementirane“ ustavne odredbe, poput preambule o Кosovou i Metohiji.
Pre oko godinu dana sam (Кako je „Za našu decu“ evoluiralo u „Jedan narod, jedna država, jedan vođa“, decembar 2020) podsetio da je, nekoć, i gazda originalne izborne parole „AH – za našu decu“ („Unseren Кindern – die Zukunft durch AH“), prespojio i izupletao, onoga 29. marta 1936, više različitih izabiranja, o istom trošku, pod jednom šapkom, pa je vanredne parlamentarne (jednopartijske) izbore izuvezivao sa plebiscitom o retroaktivnim odobravanju remilitarizacije Rajnske oblasti u trenutku kada su, suprotno Versajskom mirovnom sporazumu, nemačke trupe uveliko bile ušle u Porajnje. Suma sumarum: nemački narod je okupaciju Rajnlanda (i jedinu listu, a time i Firera, tj. izbor poslanika iz Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije u Rajhstag) verifikovao sa 98,9 odsto glasova „za“, uz odziv od neverovatnih 99 odsto!
Posle tih izbora, u Nirnbergu je održan i jedan od onih spektakularnih partijskih kongresa sa demonstracijom snage nemačkog oružja i oruđa, koji je, te 1936.godine, umilno, kršten „Partijskim kongresom časti“ . A potom se tamo ispodogađalo ono što smo, mi ovde, dobili u junu 2020: Ni tamo ni ovde, posle tolike svenarodne aklamacije, više nije bilo opozicije u parlamentu!
Dodaj komentar