Naravno, svaka veridba je romantičan čin, ali retko koja odskoči od ustaljenog šablona – „večera-cveće-prsten-u-čaši-šampanjca-evo-kleknuo-sam“.
Jedan dečko iz Sremske Mitrovice, koji je po zanimanju 3D artist, želeo je da svojoj devojci Milici prosidbom priredi neobično iznenađenje. Sve se odigralo na njihovoj omiljenoj plaži na Lefkadi, a uključivalo je blago izvađeno s morskog dna. Kao i u svakoj bajci sa srećnim krajem, devojka je rekla „da“, a Dejan je za NOIZZ ispričao kako je pripremio i izveo spektakularan romantičan gest.
„Zajedno smo nešto malo jače od 3 godine. Cela naša veza je isprepletana sitnim momentima gde ja želim da je iznenadim ili da se našalim na neki način, a pomalo zlobno koristeći to što mi ona slepo veruje, pa skoro svaka moja šala prođe. Generalno je ona devojka koja je zahvalna kad joj uberem cvet na ulici, pa mi nikad nije bilo teško da se potrudim više i da je iznenadim.
Došao sam na ideju da to bude na letovanju i na našoj omiljenoj plaži na kojoj smo bili i prošle godine, a ono što bi bilo najmanje očigledno a opet neverovatno, jeste da ja nešto izronim, pošto svake godine volim da izvlačim sa dna raznorazne zanimljive stvari. Tako sam došao na ideju da to bude neko „blago“ i onda je krenulo planiranje.
Najvažnije je bilo pronalaženje kovčežića i da on bude vrlo upečatljiv. Njega sam tražio sigurno mesec dana po antikvarnicama i kod raznoraznih preprodavaca na internetu, da bih na kraju došao do nekog lika koji mi je prodao budzašto i „doturio“ mi ga preko bedema svog dvorišta koje gleda na Urgentni centar. Zatim je došlo na red punjenje „blagom“.
Nisam se trudio da to sve bude striktno vezano za neki period niti da odaje utisak da je to antika ili srednji vek, bilo je važno da bude uverljivo, jer sam znao da će to sve trajati nekoliko minuta da bi se ulazilo u dublju analizu sadržaja. Tako je u sadržaj kovčežića ušlo par novčića (rimskih ali i iz drugih perioda), bižuterije iz budžaka moje sestre Sanje, školjkice i kamenčići i jedan džepni sat sa Ali Ekspresa iz kojeg je izvađen mehanizam, jer je to poslužilo kao kutijica za prsten.
Naknadno sam došao na ideju da napravim fotografiju na kojoj bi naša lica bila fotošopirana na bračni par sa početka 20. veka. Reakciju na to sam najviše i iščekivao i kao što se posle vidi na snimku, ona je i mislila da je to samo jedna od mojih šala kad je shvatila da smo to mi.
Kutija je morala biti dodatno dorađena i uz pomoć jednog prijatelja je sa drvofiksom, peskom i školjkama dobila izgled kao da je godinama bila na morskom dnu. Da bi to bilo sigurno, stradala je i jedna kineska torbica sa koje je uzet lanac i jedan stari katanac isto kupljen preko onlajn kolekcionara.
Kad je sve to bilo pripremljeno, par sa kojim smo putovali je dobio zadatak da to dobro sakrije i kad dođe vreme, napravimo diverziju. Poslali smo Milicu i Jelenu u obližnji bar po pivo, a za to vreme mi je Kosta dodao kutiju iz torbe i ja sam sa njom ušao u vodu i čvrsto je držeći morao nekoliko puta duboko da zaronim. Kad je došlo vreme izleteo sam u neverici, noseći stari kovčeg sa lancem i katancem i trebalo je naći način da ga otvorimo.
Pokidao sam lanac, počeli smo da gledamo u sadržinu, a najviše pažnje joj je privukao smotuljak, za koji je pomislila da je neka mapa, poruka, i onda je videla da smo to mi. Počela je da se smeje, ja sam u ruci držao džepni sat i govoreći joj „Takvo blago kad nađeš, moraš ga čuvati zauvek. Želiš li da se udaš za mene?“ Otvorio sam ga i unutra je bio prsten. Video sam njeno oduševljenje i bilo mi je jako drago. „Da“ je bilo čista formalnost.“
Za kraj ću podeliti citat Duška Radovića: „Ko voli, ne bi trebao ništa drugo da radi“.
Dodaj komentar