Poznati glumac Milan Lane Gutović gostovao je u Banjaluci sa predstavom „Ukrađena ličnost“. On je za tamošnji portal Buku govorio o tome ko je „ukrađena ličnost“, problemima društva u kojem živimo, kritici društva, današnjim Šojićima i drugim temama.
Ko je „Ukrađena ličnos“ vremena u kojem živimo, na koji način ju možemo prepoznati?
Mi patimo od krize identiteta, kako političari, tako i obični ljudi, jer su pod uticajem politike. Čovek ukrade nečiju ličnost, zakači se za nju, koristi ju, dok se jednog dana možda ne dokopa svoje ličnosti. Mi krademo, prekrađujemo, prekradamo tuđe ličnosti i ovo je samo jedan od vidova jedne bitange koja se žali da su čak i tu njegovu ličnost uspeli da ukradu.
A koliko je teško izgraditi sopstvenu ličnost u današnjem vremenu, kad se, kao što kažete, kradu tuđe ličnosti?
Postavljate široko pitanje. Rekao bih da u umetnosti postoje tri stepena. Prvi stepen je imitacija, a to znaju svi – da imitiraju. Nakon toga dolazi manir, a njega često imamo u politici. To se odnosi na ljude koji prate druge ljude, političare i onda počinju da liče na svoga lidera, to su maniristi. Kao treći stepen imamo stil. Navešću jednog glumca koji ima stil, a on je Zoran Radmilović. Zoran Radmilović je bio ličnost, a zato je on i imao stil. Da bi imao ličnost koju vredi ukrasti, treba biti prvo ličnost, nema razloga krasti nešto što je bezvredno.
Prošlo je 35 godina od prvog dijela filma Tesna koža u kojem se kroz komediju oslikalo društvu u tadašnjoj Jugoslaviji. Tu je predstavljen sad već kultni lik kojeg Vi glumite, a to je Srećko Šojić, direktor koji je potkupljiv, gleda samo svoje interese i korumpiran je, međutim, on je mali igrač u odnosu na stvarne direktore koji su na prosjački štap doveli velike firme. Koliko je stvarnost gora od ekranizacije na filmu?
Primećujem propadanje jedne biološke vrste koja se zove čovek. Mi nismo skloni propadanju, mi smo u tom procesu. Ovo što se dešava sa nama, to su kataklizmični procesi. Nije taj Šojić napredovao nigde, on nema alata da bi napredovao. On od alata ima samo izdaju, prevaru, trik, krađu, lopovluk i slično. To je njegov mobilijar. Sa tim alatom on ne može da napreduje, ali može država u kojoj živi da propada. Ovo što možda liči na napredovanje Šojića zapravo je propadanje sredine u kojoj svi živimo. Onoliko koliko država i narod tonu više, to će Šojići biti sve veći i veći, dok na kraju ne stanu na čelo države ili su već stali. Ukrali su ličnost od Šojića, a odelo ukradu iz nekog modnog časopisa. To pokušava i Šojić, ali ne uspeva, pa deluje smešno. Međutim, to smešno je sada moguće.
Poznati ste kao neko ko otvoreno govori o politici, kritikuje javno, ukazuje na probleme. Da li ste imali problema zbog takvog javnog govora?
Ja uopšte ne kritikujem, ja samo govorim ono što vidim i premećujem.
Ali mnogi ni to ne govore…
Pa neka i ne govore i dalje, ali ja govorim. Ja nisam član nijedne stranke, niti simpatizer nekoga ili simpatičan nekome, a da je tako, ja ne bih mogao ovako da pričam. Moje ponašanje me štiti od mnogih simpatija. To što govorim uvek u svakom intrevjuu, to je ovo što vidim i u čemu živim. Nemam nikakvo sredstvo za ulepšavanje stvarnosti.
Kao što smo rekli, većina glumaca, umjetnika i kulurnih radnika ne želi da otvoreno govori o onome što vidi, dok Vi kroz svoj rad i na komičan način analizirate društvo. Za kraj razgovora da Vas pitam, koliko je važno kroz umetnost ukazivati na goruće društvene probleme?
Samo na taj način običan čovek može da vidi šta se dešava sa njim, jer on nema druge receptore kojima bi to primetio. On život primećuje na televiziji. On ne može da na pijaci otkrije šta se zbiva. Upravo su zato ljudi koji su postavljeni na ključnim mestima na televiziji tu postavljeni, ciljano, pažljivo i promišljeno. Oni su tu da narodu kažu ono što treba da se kaže, da ne kažu slučajno ono što ne bi trebalo da se kaže.
Dodaj komentar