Nemačka i dalje važi za obećanu zemlju za srpske radnike i brojni su primeri onih koji su zbog ponuđenih boljih uslova rizikovali, ostavili sve što su ovde imali i ne nameravaju do penzije da se vrate.
Jedna od takvih „migrantkinja“ je i Zorana iz Beograda, koja za portal Blic Biznis priča kako je napustila menadžersku poziciju sa platom od skoro 1.000 evra i otišla da radi kao sobarica u jednom hotelu u Nemačkoj.
– Od početne pozicije prodavca u Srbiji, brzo sam napredovala do menadžera radnje i došla do plate koja je bila skoro 1.000 evra. To je za naše uslove bilo i više nego dobra zarada, što je i bio moj cilj. Međutim, s preuzimanjem te obaveze nisam ni shvatala koliko će poslova još pasti na mene. Često sam morala da ostajem duže, tako da više nisam imala privatni život. Dugo sam razmišljala a onda sam presekla. Sve sam napustila i otišla u Nemačku da radim kao sobarica 2.200 evra – priča Zorana iz Beograda, koja je kod nas nekoliko godina radila u prodavnici poznatog svetskog brenda.
Iako je plata uglavnom odučujući faktor pri odabiru nekog posla, ako za nju radite po ceo dan to onda i nije visoka plata. To se upravo desilo Zorani, koja je kaže po ugovoru trebala da radi 8 sati dnevno, a zapravo je radila 24 sata. Kada je otišla u Nemačku, iako na težu poziciju, njen život se totalno promenio.
– Osim što sam ostajala duže, ja sam i kada stignem kući morala da budem na vezi sa njima jer su me zvali za svaki problem. I to je postalo frustrirajuće. Stalno sam plakala i bila nezadovoljna. Pare mi ništa nisu značile jer ja društveni život nisam imala. Kada sam otišla u Nemačku, iako kao sobarica, za mene je započeo totalno novi život. Ovde se tačno zna red i poštuje se Zakon. Radim 8 sati dnevno i ni sat preko toga. A kada završim svoje radno vreme, imam sve vreme za sebe – priča ona.
Što se tiče života i troškova u „obećanoj zemlji“ Zorana kaže da možda baš i nije merodavna jer je ona bila među onim srećnicima kojima poslodavac pokriva većinu troškova stanovanja i režija. Kako sama priča, stan joj je ponuđen u okviru tog hotela, za koji od nedavno plaća 300 evra ukupno sa svim režijama. U hotelu u kom radi ima obezbeđene obroke, tako da joj mesečna primanja ostanu skoro „čista“.
Tokom pandemije, dok je veććina radnika u ugostiteljstvu zbog restrikcija bila bez posla, Zorana je bila poslata kući, ali je u to vreme i dalje bila plaćena.
– Za vreme korone u periodu zaključavanja poslali su nas kući. Ja sam došla u Srbiju, ali sam za to vreme uredno primala platu na račun. Ne celu, ali polovinu, što je mojim prijateljima bilo neverovatno da poveruju, da ja ne radim ništa i primam 1.000 evra – priča ona.
Zorana priča da je ponudu da ode u Nemačku odavno imala od rođaka koji je i sam otišao iz naše zemlje pre mmnogo godina. I snašao se lepo, kaže ona, pa mu sada ne pada teško da pomogne i drugima. Ona priznaje da iako je od njega često slušala život koji je za nju ličio na bajku, nije se usuđivala na odlučujući korak.
– Nije lako preseći. Čak i kad imate nekog svog, da vam kaže da će obećano biti ispunjeno, uvek postoji ta sumnja i starh od nepoznatog, pa zbog toga ostajemo na tome što imamo iako nismo zadovoljni. Kod mene je ključnu ulogu u donošenju odluke imala porodica koja više nije mogla da podnese koliko radim, i koliko sam psihički propala – priseća se Zorana.
Ona kaže da uprkos sadašnjoj krizi koja je Nemačku veoma uzdrmala, posla i dalje ima, a kako bi privukli radnike, Nemci spremaju za radnike veće plate i bolje uslove, kako bi ih pridobili i zadržali. Iako život u tuđini ume da bude težak, Zorana kaže da se čovek na bolje brzo navikne, pa nostalgija ode u drugi plan.
Dodaj komentar