Bojane Ćorilić iz Novog Sada se 2. jula 2016. bukvalno našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, kada joj se čitav život u trenu prekorenuo naopačke. Mlada Novosađanka je tragične večeri otišla na žurku u vojvođansko selo Žitište, gde je kao slučajna prolaznica povređena u masakru u kafiću.
Bojana Ćorilić (24) za Blic ženu otkriva šta se događalo tragične večeri, a njena priča je najbolji primer da ljudska volja i želja za životom pobeđuju sve.
– Jednostavno sam se našla u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Izbila je pucnjava u kafiću i ja sam se tu našla. Kako bi mi spasili život, morali su da mi amputiraju nogu. Svi su mi davali male šanse da preživim, ali oni nisu znali mene. Moje vreme još nije bilo gotovo. Moje vreme je tek dolazilo. Uz ogromnu podršku porodice i prijatelja, dan po dan sam bila sve jača i dokazala sam da ljubav, želja i volja mogu sve – priča nam Bojana.
Danas je Bojana jača nego ikad, ali i dalje radi na sebi. Trenutno je student 4. godine na Falkutetu tehničkih nauka, smer Softversko inženjerstvo i informacione tehnologije, a planira uskoro i da diplomira i upiše master studije. A nije joj bilo lako da se vrati „u normalan život“.
– Ne mogu da kažem koliko dugo je trajao oporavak jer ja i dalje vežbam na sebi. Oporavak nije nešto što stane jednog dana. Ali, za povratak u „normalan“ život mi je trebalo dosta vremena, nešto više od godinu dana. Povratak na falkutet predstavlja moje „vraćanje“ u život. Tada ponovo pronalazim sebe i vraća se stara nasmejana Bojana.
Budući da je u vreme nesreće imala samo 21 godinu, za nju je to bio jedan ogroman šok. U sekundi joj se ceo svet srušio, ali uz podršku porodice i prijatelja, uspela je da se izbori sa unutrašnjim demonima i postane ono što je danas. Trenutak kada se probudila u bolnici i shvatila da je ostala bez noge, bio je nešto što ne može da se prepriča.
– Tada sam bila u urgentnom centru i nisam bila i dalje svesna šta se desilo. Imala sam osećaj kao da sanjam. Nisam ni pomišljala na protezu. Kako je vreme prolazilo, tako je sve postalo realnost. U početku nisam htela da je nosim jer sam bila u depresiji. Ali vremenom, kako sam jačala fizički i psihički, sve se menjalo. Počela sam da gledam na to kao jutarnju rutinu, jednostavno da moram da je stavim da bi išla negde. Neko svakodnevno stavlja minđuše kada ide negde, ja stavljam protezu – kaže Bojana i ističe da živi život isti kao i ostali njeni vršnjaci.
– U slobodno vreme treniram, volim da se družim, izlazim, putujem. Radim sve što vole mladi. Uvek sam u pokretu. Bez obzira što nosim protezu, živim život punim plućima. Jedan je život i treba ga dobro iskoristiti! – zaključuje Bojana.
Dodaj komentar