Novosađanka Marija Vrebalov Đorđević, u svojoj knjizi “Svetlost tame”, opisala je agoniju kroz koju je prolazila nakon što su joj u teškoj saobraćajnoj nesreći povređeni vratni pršljenovi.
U postovima koje je nekoliko godina objavljivala na Fejsbuku, oživljavala je bolne uspomene, opisujući patnje i izazove s kojima se susretala, a sve je to na kraju pretočila u knjigu koja se čita s knedlom u grlu.
U proleće 2000., Marija Vrebalov imala je nepunih dvadeset osam godina, i bila je srećna i ispunjena žena. Te noći, 27. aprila, spremala se da ode na aerodrom u Budimpešti da bi sačekala sestru Aleksandru, kompozitorku koja je gradila uspešnu karijeru u Americi.
U Mađarsku ju je vozio stari drugar, koji je na izlasku iz Sombora, ko zna iz kojih razloga, promašio krivinu i auto se zakucao u drvo završivši u jarku s vodom.
– Osetila sam kako mi voda ulazi u usta… Umirila sam se na sekund, koncentrisala se, shvatila da ne mogu ništa da pomerim. Zaledila sam se. … Ne osećam ni ruke ni noge, a vrat me boli, sve teže dišem – seća se Marija trenutaka za koje je mislila da su joj poslednji i opisuje svoju prvu kliničku smrt.
– Odlazila sam… Svetlost, toplina, ništa me nije bolelo, i brza, kratka misao o sigurnosti koja me čeka kad stignem kod mame… Neki udari, trzaji, kretanje neobjašnjivom brzinom, sve je svetlo, i ja sam ta svetlost. Tu pripadam. Smrt nije strašna. Ne boli… Boli ono što prethodi… – piše u svojoj knjizi Marija, koju je Hitna pomoć, vrlo brzo nakon nesreće prebacila u somborsku bolnicu, gde joj, međutim nisu mogli pomoći pa je sanitetom odvezena u novosadski Klinički centar.
U kolima je doživela još jednu kliničku smrt, ali ju je, kako kaže, neka neobjašnjiva sila vratila u život.
Lekari su se dvoumili da li da je operišu, Mariji su, jedan po jedan otkazivali svi sistemi u telu. No, dva mlada hirurga odlučili su da ipak pokušaju: izvadili su joj ostatke smrskanih pršljenova, zašrafili fiksator i, uprkos šansama koje su se merile promilima, operacija je uspela. Ipak, to je bio samo početak, i dalje je zbog povrede centra za disanje bila na respiratoru, potpuno paralizovana od vrata nadole, što je, nažalost, značilo da će celog života biti u kolicima.
Niko nije verovao u Marijin oporavak, a u njoj su se u tim trenucima filmskom brzinom smenjivale amplituide nade i beznađa: očajnički je želela da živi, a s druge strane, priželjkivala je smrt jer je znala koliko toga će joj biti uskraćeno i nedostupno.
S rehabilitacijom se započelo već drugog dana posle operacije. Posle dve nedelje, mimo prognoza i očekivanja, samostalno je prodisala. Bol je nešto čega se nikada nije oslobodila…
– Bolelo me je sve: dlake na koži, koža, sve pod kožom, krvni sudovi, tkivo sve do kostiju… Ako ste se nekada dobro izgrebali i izderali kožu na beton, i ako ste imali opekotine od vrele vode, ulja, pegle… kombinujte ta tri osećaja. Boli me i dalje, ali sam se navikla, nikada ne pijem lekove, jer me bol uči gde i kada treba da se primirim, da se odmorim, da više volim sebe – piše Marija u svojoj knjizi.
Depresija kao nastavak nesreće
Jedna od očekivanih posledica takvih stanja jeste depresija, s kojom Marija nije mogla da se izbori bez pomoći psihijatra.
– Kome trebam ovakva? Milion pitanja, a jedan nesnosan bol. Milion strahova – jedan obesmišljen život – piše ova hrabra žena, kojoj je doktor objasnio da je sve to što oseća normalno, i da ne bi bilo dobro da je ravnodušna. I da će proći.
Posle tih razgovora shvatila je da se može osećati dobro uprkos činjenici da nema povratka i da će zauvek biti u kolicima, nositi pelene i kateter. Ali, kako biti dobro kad ni u čemu nije videla ništa pozitivno?
Posle dva i po meseca lečenja u Kliničkom centru Vojvodine, Marija je prebačena na rehabilitaciju u Sokobanjsku u Beogradu, gde je nastavila sa svakodnevnim vežbanjem ojačavajući velike grupe mišića i savladavajući takozvane trik pokrete, koji kompenzuju nepokretnost prstiju i šake.
Usledio je oporavak u banji Melenci, da bi se posle više od godinu i po dana konačno vratila kući, kćerkici i mužu. Tu ju je već posle mesec dana sačekao ledeni tuš: njen suprug pokrenuo je postupak za razvod i zatražio puno starateljstvo nad detetom. Nažalost, tadašnji zakon nije bio blagonaklon prema majkama s invaliditetom, mada je Marija pružila dokaze da bi, iako u kolicima, mogla da se brine o svojoj kćerkici.
Posle duge borbe, nije uspela da dobije čak ni zajedničko starateljstvo, već samo pravo da viđa dete jednom nedeljno, na dva sata. Devojčica se, nažalost, upravo zbog tog surovog razdvajanja, otuđila od majke koja nije bila uz nju kada joj je bila najpotrebnija.
Početak uspona
Marija je bila očajna, ali odlučila je da ne poklekne pred surovim udarcima koje joj je nanosio život i posveti se pravima osoba s invaliditetom. Za početak, našla je posao prevodioca u jednoj stranoj firmi, a onda je 2008. godine, kao nestranačka ličnost i prva žena u istoriji srpske politike koja je izabrana na tako visoku funkciju, imenovana za zamenicu predsednika Skupštine grada Novog Sada. Na toj poziciji ostala je četiri godine, nakon čega je osam godina bila odbornica u gradskom parlamentu.
Član je mnogobrojnih foruma i timova iz oblasti socijalne politike, sarađuje na mnoštvu projekata, većinom onih koji se bave pravima osoba s invaliditetom i arhitektonskom pristupačnošću objekata i pojedinih delova grada.
Na kraju – ljubav
S nepunih trideset, Marija se pomirila s tim da joj se verovatno nikada više neće desiti ljubav. Ipak, desila se, trajala je deset godina, a onda se ugasila.
Tri godine se navikavala na samoću i taman kada se srodila s njom i počela dobro da se oseća u svojoj koži, u inboks joj je pre tri i po godine stigla poruka od nepoznatog muškarca koji se predstavio kao Aleksandar Saša Đorđević. Želeo da je da je upozna, ali Marija je to odbila i predložila da se samo dopisuju. Svakodnevno su razmenjivali poruke da bi se posle mesec dana ipak sreli.
Aleksandar, koji je redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu, zadivio je Marijin dnevnik na Fejsbuku, osvojili su ga njena mentalna snaga, čelična volja i neverovatna ženstvenost.
Između njih je planula ljubav koja je u avgustu 2019. krunisana brakom.
Izvor: Blic Žena
Dodaj komentar