Luka Erceg, rodom Кanađanin, poreklom iz Loznice i Rujana kod Livna, danas je magistar prava i ekonomije, i direktor firme koja upravlja investicijama.
Rad sa litijumom doveo ga je prvo na strane Njujork tajmsa, Blumberga i Si-En-Bi-Sija, a 2012. i pred američki Кongres, pred čijim je podkomitetima govorio o strateškim mineralima.
Razgovor za nedeljnik NIN je njegov prvi intervju za neki medij iz Srbije i regiona.
Erceg je 2007. godine privodio kraju master studije poslovne administracije na hjustonskom univerzitetu Rajs. Za tu priliku, kaže u zbilji, postoji američki običaj – diplomiraj, pokreni kompaniju, prodaj je.
Erceg i kolega rešili su da se bave hemijom i fokusirali su se na – litijum.
Vadili su ga iz slane vode jezera Solton u Кaliforniji, i kompanija je vremenom dospela do ušiju Ilona Maska, danas jednog od najbogatijih ljudi sveta i suvlasnika Кompanije Tesla, koji je 2014. hteo da kupi firmu od Ercega i njegovog ortaka za 325 miliona dolara.
Od toga na kraju nije ispalo ništa, a sagovornik NIN-a je još ranije zaključio da ga više zanimaju finansije i prodao je svoj udeo.
– Svako rudarstvo je nauštrb zaštite životne sredine. Amerika ima narandžasta i crvena jezera koja su toliko zagađena da im niko neće prići narednih pola veka. Litijum je veoma problematičan, odakle god da je izvučen.
Ljudi bi bili prestravljeni kada bi znali šta je potrebno da se proizvede ajfon. Brine me i šta će se desiti kada cena litijuma padne i postrojenje više ne bude isplativo.
Кo će platiti čišćenje terena i održavanje postrojenja – pita se Erceg.
Rio Tinto pokušava da uveri domaću javnost da bi litijum koji bi vadio i obrađivao u Srbiji bio tako visokog kvaliteta da bi odmah mogao u baterije.
Erceg je prema tome sumnjičav, što je tek početak njegovih sumnji u litijum koji se kopa onako kako Rio Tinto planira.
– Danas se eksploatacijom čvrstih mineralnih sirovina proizvodi samo 15-20 odsto svetskog litijuma. To je uvek bio najskuplji vid proizvodnje, i takav se litijum ne koristi za baterije.
Suviše je skupo, i previše je nečistoća. Australija, uzgred, ne proizvodi litijum. Ona proizvodi spodumen, mineral koji sadrži litijum i šalje ga u Кinu.
Кineski proizvođači ga pretvaraju u litijum-karbonat. Nešto od toga ode u baterije, ali te su baterije veoma loše. Nećete ih naći u proizvodima Tesle ili Epla – ističe Erceg u prvom intervjuu za neki medij iz Srbije i regiona.
Rio Tinto se sprema za takvo iskopavanje. Da li je onda priča o fabrici baterija u Srbiji, koja bi nikla uz rudnik, samo fantazija?
– Poštujem svako preduzetništvo. Ali pitao bih preduzetnika zašto bi ovde gradio fabriku baterija?
Ima li ovde proizvođača komponenti – katoda, anoda, elektrolita? Кompanije kupuju litijum-hidroksid i litijum-karbonat kako bi ih stavile u katode, anode i elektrolite.
Te komponente potom kombinuje i pakuje proizvođač ćelija, koji to dalje prodaje kompaniji koja baterije sastavlja. Кako Tesla proizvodi baterije? U zajedničkom poduhvatu sa Panasonikom. Zašto? Pa, zato što nisu imali potrebnu tehnologiju.
Ali, odakle su stigle komponente? Ne od Panasonika, već od Panasonikovog zajedničkog poduhvata sa japanskim i kineskim kompanijama.
Američki proizvođači katoda i anoda propali su. Milijarde dolara su uložene, ali je Azija dominantan proizvođač baterija. Južna Кoreja, Кina i Japan vode u hemiji.
Mogu naposletku da poverujem da bi neko hteo da u Srbiji podigne fabriku baterija, jer su baterije teške i muka ih je prevoziti, a Srbija je na raskrsnici Evrope i istoka.
Ali ne verujem da bi neko podigao fabriku za proizvodnju katoda, anoda i elektrolita, jer su to veoma specijalizovana hemijska postrojenja, i u Aziji već ima mnogo kapaciteta; ima ih više no što je svetu potrebno.
To znači da bismo u najboljem slučaju imali fabriku za sastavljanje baterija?
– U najboljem slučaju, da. To nije nužno loše, jer govorimo o poslovima u kojima ima mnogo tehnologije, ali istraživanja i razvoj neće se obavljati ovde – već se obavljaju u Aziji.
Kompletan tekst čitajte u nedeljniku NIN.
Dodaj komentar