Litije za litijum: Da li uopšte treba da se branimo od kopanja?

Da li uopšte treba da se branimo od kopanja Litijuma? A ako treba, hoćemo li uspeti da se odbranimo od kopanja litijuma? Ima li ovo društvo, namerno neću da koristim termin „narod“, snage i pameti da se od više nego moguće ekološke katastrofe odbrani? Da ne mislite da sam podlegao onom što bi neki nazvali antilitijumskoj histeriji, da eto treba slušati i „drugu stranu“ jer, jelte, i tamo ima stručnjaka koji govore nešto drugačije. Moguće.

A tu tek nastaje zbrka. Sa obe strane su neki stručnjaci koji govore stručno, a auditorijum je i dalje nestručan. I kako onda mi nestručni da procenimo koji su stručnjaci u pravu? E sad, ovoj priči ton daje to što se ova debata vodi u Srbiji i tu ćemo doći do jednog od dva suštinska problema (da li treba i zašto ne dozvoliti kopanje litijuma) o kojima ću ovde pisati. I videti da je odgovor na pitanje da li ste za ili protiv kopanja litijuma u stvari lak.

Druge sam struke, nisam rudarske, pa ne bih ulazio u sve te kiseline i čuda od otrova i količina istih. Ne moraš biti stručnjak za geologiju, ekologiju, hemiju i kakvim svim naukama moraš da ovladaš da bi znao da li je kopanje ove rude opasno ili ne. Ovde mora da se kod tog pitanja doda – da li je opasno u Srbiji? To je srž ovog problema.

Ako na stranu stavimo sva ta pitanja struke i izbrojimo koliko deponija po Srbiji dnevno gori, koliko se izvrnulo cisterni sa sumpornom kiselinom, koliko je šuta, uginule stoke, šporeta, deterdženata, izlivenog fecesa u našim rekama, pogledamo kiseli, često okom vidljivi vazduh i da ne nabrajam dalje – jasno vam je. Institucije neke možda i rade neke svoje poslove. Još uvek. Ali po ovim pitanjima jako ne rade. 

Dakle, nije za nas ovde suštinsko pitanje da li je rudarenje, ove, kako reklo, strateške sirovine, bezbedno ili ne. Pitanje je POVERENJA!!! A toga NEMA… Nula Bambija. I to s pravom. Ako i stvarno postoje neki tako visoki standardi koji garantuju istinski bezbedno iskopavanje litijuma i krenu da se ne poštuju, kome ćemo se žaliti? U stara vremena bi rekli:“Možeš da se žališ upravi vodovoda“. E zato je odgovor na prvo pitanje lak.

I dobro, ako kažemo da je većina stanovništva, pogotovo tamo gde je ugroženost od litijuma najveća, protiv iskopavanja ove rude a vlast je izgleda baš rešena da svoj naum sprovede u delo i šta ćemo sad? Jeste, u takvim situacijama se stvaraju ozbiljne napetosti u društvu koje su se za sada, manifestovale serijom protesta, mnogim javnim raspravama a bilo i zasedanje skupštine sa temom zabrane kopanja litiijuma. A baš sa te sednice imali smo primer koji daje za pravo argumentima da Srbija nema dovoljno kapaciteta da se odbrani od Rio Tinta. A najavljuju se i radikalnije metode.  

Tu dolazimo do problema/pitanja – imamo li kao društvo snage i pameti da se od toga odbranimo? O snazi i ne moram puno, ima je sigurno. Pamet je već diskutabilna. Počeću od prvog, možda i poslednjeg – 3.5.2023. Tada se desilo nezamislivo i neopisivo. Ako se tada nije promenilo ništa, ne znam da li je moguće ikad išta promeniti ovde. I sve što se dešava nakon toga, govori samo u prilog tome. Koliko god ja ne gubio nadu.

Dobro, može stvar da se gleda i ovako – protesti posle 3.5.2023. jesu bili spontani i verovatno su usmeravani od strane entuzijasta kojima nisu poznate tehnike koje znaju ovi koji bi litijum da ipak kopaju. I naravno od strane hronično nesnađene opozicije. 

Nesnađene dvanaest godina. Ništa ozbiljna analiza ko ih i kako razbucava sve te godine? Opravdanja koliko hoćeš (od kojih, istina, mnoga stoje) ali analiza, prilagođavanje – ništa. A tek o inicijativi da i ne govorim. Razlozi za to su mnogi i za analizu u koju nemam potrebe da ulazim sada. Za temu je dovoljno da konstatujemo da je to tako. 

No, jedna pojava među ovima što protestuju protiv litijuma me je i podstakla da napišem ovaj tekst i budem umereni pesimista. Nije sporno da se vlast dovela u situaciju da se kroz temu litijuma prolama svo, nesporno nagomilano, uglavnom opravdano, nezadovoljstvo u društvu. I samim tim se protiv kopanja oglašavaju bukvalo iz celog političkog i ideološkog spektra. I naravno, previše je onih koji se ne drže teme već „probiju na masu“.

A u ovom slučaju, striktno se držati teme je od suštinskog značaja da bi postojala i minimalna šansa da cela stvar uspe. Zato mi stvarno nije jasno, na prvom velikom protestu, čemu onolike ruske zastave i više priče o Kosovu nego o rudarenju? Na jednom „spejsu“ na Twiteru (neću da zovem „X“ pa to ti je), jedan od nevladinih organizatora pred protest u Beogradu kaže da mora najšri front, da je svako dobrodošao, ali samo da nema antisrpske stavove. Trt.

Bogato iskustvo imamo po ovom pitanju da znamo da se pod „antisrpstvom“ podrazumeva sve i svašta što nema veze s mozgom a da je skoro ceo levi pa i centralni spektar političkih aktera u Srbiji etiketiran kao antisrpski. Jasno vam je koliko to onda prestaje da bude „najširi front“? 

Zato i ovaj naslov, učinilo mi se da će se protesti protiv litijuma pretvoriti u litije. A litijašenjem možda mogu da smene vlast u Crnoj Gori, ali da spreče Rio Tinto u svojoj nameri, malo teže.

Jesam se malo utešio kada sam na protestu u Novom Sadu video da su među glavnim organizatorima aktivisti STAV-a. Ne zbog ličnih afiniteta već zbog utiska da ipak postoji svest o zajedničkom dobru koje prevazilazi ideološke zabrane.

A i nelogično je brate. Ako vi „sa desna“ kažete da ko hoće da kopa litijum = izdajnik, kako onda neko je ko hoće da se ispune svi uslovi za ulazak u EU isto = izdajnik a istovremeno se protivi kopanju litijuma? Jako je to polupano i olako se prišivaju te etikete. O šteti koja se nanosi pokušajima da se spreči rudarenje litijuma da i ne govorim. 

A da ni „druga stana“, ova centralno levlja, ne ostane dužna u sužavanju „najšireg fronta“ i pokaže demonstraciju, blagorečeno – nerazmišljanja, tokom skupštinskog zasedanja povodom predloga zakona o zabrani rudarenja ubačena je tema genocida u Srebrenici. Dakle, vrhunsko trolovanje.

Ovo o čemu pišem, samo je mali delić onog što sve mora da se poklopi ako se stvarno hoće sprečiti kopanje ali bez toga, izgledi za uspeh su na nivou statističke greške. Neko bi rekao da je previše takvih ispada da bi to bilo slučajno. Ne znam. Neću da ulazim u razloge zbog kojih se to dešava, da li je samo u pitanju nerazmišljanje ili loša namera. Nemam informacije i neću da spekulišem. Ali primećujem da se dešava.

Valjda znamo da ako je kopanje litijuma stvarno otrovno, otrovno je za sve, bez obzira na političku, nacionalnu, versku i kakvu god hoćete pripadnost. Ali evo, i taj nužni minum je kod nas teško postići. Dočim, druga strana na raspolaganju ima resurse koje, pokazalo se, umeju da koriste.

Znate, za ljude iz vlasti možete svašta da kažete ali ne i da su glupi. Naprotiv. Kome to posle ovih dvanaest godina nije jasno verovatno i sam ima problem sa kognitivnim sposobnostima. Ako ovako dosledno guraju kopanje litijuma, znači da vrlo dobro znaju da im se može. Do sada se nisu prevarili ni jednom. 

Samo da krenemo od istraživanja javnog mnjenja. U Srbiji naročito, ima ih dve vrste, ona za javnost koja mahom nisu tačna i ne služe da informišu već za propagandu. I postoje ona interna gde je margina greške beznačajna. A vlast ima mogućnosti da ih sprovodi skoro svakodnevno. To vam kažem kao neko ko je učestvovao u mnogo političkih kampanja.

Nije mi namera da širim defetizam. Ali sve i da je ovo neki defetistički tekst, ne može da šteti ni blizu kao pojava o kojima sam govorio. Ima ona neka izreka, ko ti laska izdaće te, ili tako nekako, svakako tačno. 

Možda smo 3.5.2023. stigli do dna. I umesto da se odrazimo, sada samo probijamo pregrade. Ali eto, još smo tu, dišemo, mrdamo. Svako neka radi najbolje što ume pa šta na dobri Bog da.