Na početku ovog teksta želim da svi razmislimo koliko bi nam bilo teško da smo u invalidskim kolicima. Istini za volju (mada mračno zvuči) zbog momenta nepažnje ili loše sreće, svi bismo se lako i preko noći mogli naći u toj poziciji.
Ja o tome nisam razmišljala baš dugo. Možda još od studentskih dana, kada sam pohađala seminare udruženja osoba sa invaliditetom.
Danas sam se svega toga prisetila, čini mi se življe nego tada kada smo raspredali da li je termin “osoba sa invaliditetom” korektniji od “osoba sa posebnim potrebama”.
Otišla sam sa decom u brzu kupovinu osnovnih namirnica u Lidl na novosadskom naselju Liman. Kupovinu sam morala obaviti za pola sata, kako starija ćerka ne bi zakasnila u školu.
Znala sam da u tom objektu postoji garaža, ali zbog žurbe rešila sam da parkiram napolju, što bliže ulazu.
Na parkingu je, očekivano, bila gužva i ja sam na brzinu, ne razmišljajući mnogo, stala na jedno od dva slobodna parking mesta za osobe sa invaliditetom. Neka zvuči kao pravdanje, ali moram da nagovestim – to sam uradila prvi put u životu. I sve mislim “Ma hajde nema veze…”
Dok sam “izbacila” decu iz kola, preda mnom se već stvorio čovek iz obezbeđenja.
– Gospođo, molim vas nemojte tu stajati.
– Izvinjavam se, ali ovo mesto pored je zauzeto, a ja sam s dvoje male dece.
– Znam, vidim, ali najljubaznije vas molim da se pomerite. Ima parkinga dovoljno…
Prekinula sam ga što sam ljubaznije mogla i objasnila da nemam vremena da se zavlačim u garažu, a ostala mesta su zauzeta.
Zatim sam, priznajem – nekulturno, ušla u radnju, ostavljajući utisak da me ne interesuje šta on govori, a ustvari sam htela da pobegnem od neprijatnosti.
Moja 8-godišnja ćerka je shvatila šta se desilo i vukući me za ruku pokušavala da ispravi stvar.
– Mama, molim te, daj da se pomerimo. Znaš da ne smeš da staješ na žuta mesta.
Kao i svaka mama, zaronjena u rafove, usput sam joj odgovorila da je sve ok i da ne brine.
Kupovina je trajala tačno 20 minuta. U jednoj ruci mi je jednogodišnje dete, u drugoj tri cegera. Prati me moja posramljena ćerka. Prilazimo autu i vidimo da je obeležen nekakvim porukama na retrovizoru i brisaču.
Možda bi sve to manje zabolelo da sam bila sama, bez ćerke. Ali izgleda da je tako moralo biti. Ona je zbunjeno zagledala letak koji je visio na retrovizoru.
Iako mi je već bilo jasno o čemu se radi, shvatila sam da je vreme da stanem i pustim je da obradi celu situaciju.
– Mama, pogledaj, dobili smo poruku – rekla je, a onda je počela da čita.
– Hoćeš da menjamo mesta? Bahato parkiranje je samo još jedna od prepreka za osobe sa invaliditetom – pročitala je i uputila mi pogled koji je otkrivao da ju je sramota.
Sada već ljuta, okrenula je drugu stranu letka i nastavila.
– Da sam na tvom mestu, moj auto ne bi bio parkiran ovde. Nažalost, nisam i ne mogu biti, i zbog toga je ovo obeleženo parking mesto namenjeno isključivo osobama sa invaliditetom – pročitala je i prekorno me pogledala.
– Svakodnevno se susrećemo sa raznim izazovima, a kretanje bez prepreka je samo jedan od njih. Zato te molim da se ne parkiraš nesavesno i da poštuješ naša prava i potrebe – završila je i ljutito mi dala letak koji je bio zakačen za retrovizor.
– Evo ti, ovo su ti ostavili ljudi u kolicima! Gde je sad parkirao taj čika koji ti je ostavio ovo – brecnula me je pitanjem.
Stavljajući mlađe dete u auto-sedište odgovorila sam joj da ne znam. Sramota je krenula iz stomaka i „udarila“ mi u glavu.
Na putu do škole razgovarale smo o tome gde bi mogao biti taj čika u kolicima i da li se vratio kući pošto nije mogao da se parkira. Pustila sam je da veruje da je poruku stvarno on ostavio, jer kad bolje razmislim i jeste.
Lidl je to učinio u ime svih onih kojima je to mesto i namenjeno.
Obećala sam joj da nikad više nećemo stati na mesto za invalide. Nigde i nikad.
Otišla je u školu razočarana i zamišljena nad problemom “gde je čika” i kako sam mogla tako nekulturno da se ponesem.
Ja sam se zatim, vratila u Lidl da se izvinim čoveku iz obezbeđenja. Njegovo ime je Zoran i ljubazno je prihvatio izvinjenje. Objasnio mi da je trenutno u toku Lidlova kampanja “Hoćeš da menjamo mesta? Pomeri se s mesta!” čiji je cilj da se smanji bahato parkiranje.
– Moje kolege i ja na svakih sat vremena obilazimo parking i ostavljamo poruke na onim automobilima koji su parkirani na mesta za invalide – rekao je.
Upitala sam ga koliko se to često dešava.
– U mojoj smeni bude bar tri, četiri takva vozača, a nije mi jasno zašto. Ovde stvarno ima dovoljno mesta za parking. Valjda ljudi ne razmišljaju – odgovorio je Zoran.
Bila sam radoznala i zamolila sam ga da zajedno obiđemo garažu. I tačno, iako je bilo pregršt slobodnih mesta, garaža je bila skoro prazna, jedan vozač iz Bačke Palanke je parkirao na invalidsko mesto.
– Evo vidite. Uvek se nađe neko – rekao je Zoran i okačio poruku na crveni automobil.
“Žig sramote” dočekaće još jednog vozača danas.
Iako mi uši još uvek bride od sramote, kampanja mi se dopala. Ideja je humana, a akcija dovoljno intrigantna da zaslužuje medijsku pažnju. Kontaktirala sam Lidl za dodatne informacije.
Oni kažu da je cilj potpuno iskorenjivanje bahatog parkiranja i podizanje svesti građana o izazovima i problemima sa kojima se suočavaju naši sugrađani sa invaliditetom.
Kampanja ima širi kontekst, te se ne odnosi samo na obeležavanje nepropisno parkiranih automobila.
Pored toga, prodavnice će biti izbrendirane bilbordima i posterima koji sadrže ključne poruke – bahato parkiranje je samo još jedna od prepreka osoba sa invaliditetom.
Iz Lidla za naš portal poručuju da ova kampanja za njih ima veliki značaj i da su svi njihovi kanali komunikacije uključeni u akcije.
Lidl u ovoj ideji nije sam.
– Naš partner je Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije NOOIS, i sa njima, kao i ambasadorima naše kampanje koji su i sami osobe sa invliditetom, snimili smo 4 promotivna videa kroz koje objašnjavamo kako se ponašati u odnosu sa osobama sa invaliditetom – kažu iz Lidla i dodaju da je poseban fokus i na ne tako vidljive invaliditete, na tome da ne treba ni prema kome imati predrasude kao i na edukaciji o načinima komunikacije sa sugrađanima koji imaju neku vrstu invaliditeta.
Kampanjom su obuhvaćene sve Lidl prodavnice u Novom Sadu, a rukovodstvo Lidl Srbije je uvereno da će se na ovaj način značajno podići svest o potrebama osoba sa invaliditetom.
Tako da, nemojte da bude “nismo znali”. Pazite kako parkirate, jer je zbog bahatog vozača koji piše ovaj tekst, jedan “čika u kolicima” danas izgubio mnogo vremena i energije na pokušaj dostojanstvene nedeljne nabavke.
Pun nam je kufer vas savesnih i prepoštenih u džipovima kojima je kao krivo kad završe svoje bahaćenje!!!
I vidi se da ti je zapravo krivo što je dete pročitalo poruku a ne zato što si bahato parkirala. Da si bila sama najverovatnije bi zgužvala cedulju i bacila je na sred parkinga.
ps Šta se naučili na „seminaru“, je li pravilnije „sa invaliditetom“ ili „sa posebnim potrebama“? Mož misliti o čemu se raspravlja…
Baš tako, bahata žena nekog buržuja koja misli zato što vozi džip da može da se ponaša kako ona hoće. Posebna sramota treba da te bude zbog deteta, jer će da bude ista kao ti, samo se nadam da ne bude još gora… Strašno kakav primer… I zanimljivo da su uvek ovi buržuji u žurbi, samo siromašan narod može za sve da čeka i poštuje.
Kao prvo mi smo, generalno, nekulturni u svemu pa tako i u saobracaju. Svi trube, niko nikoga ne propusta, svio odreda znaju ko „ima prvenstvo“ a obicno taj ko ima sam ja bez obzira na propise. E tako isto i na tim mestima za invalide uglavnom ne staju oni kojima je to potrebno nego ko prvi stigne. U Tempu imaju kolica namenjena invalidima, da mogu da obave kupovinu, ali uvek se nadje neki idiot koji ih uzme jer su manja od onih koja Tempo inace nudi pa im, kao, lakse. I nikad ni jedan radnik u Tempu nije upozorio tog idiota da ta kolica imaju svrhu i nisu za nikog drugog namenjena osim za invalide. A i taj Lidl bi mogao da uvede ogranicenje parkiranja na sat ili dva i da se ona rampa otvara skeniranjem koda sa racuna. Ovako se desava da parking bude popunjen u 7 sati. Svi iz okolnih zgrada parkiraju na tom parkingu.