Jel moguće da katolik nemože biti kum kršteni u pravoslavnoj crkvi, jel zna neko nešto?

Banana država ponovo na delu! Ajde što nismo jednoglasni u politici – al’ što ni oko crkve ne mož’ se složimo. Da li u Srbiji katolik može biti kršteni kum pravoslavcu? S mame na tatu, s tate na mamu – sve u svemu niko pojma nema, ali opet svako zna najbolje.

Ukratko rečeno, slično kao u zdravstvu ili prilikom zaposlenja – sve se može „preko veze“ uz dodatak – para vrti gde burgija neće!

U grupi Tate Novosađani, jedan tata, postavio je pitanje: „Jel moguće da katolik nemože biti kum u pravoslavnoj crkvi kršteni jel zna neko nešto?“, na koje je dobio 200 odgovora za 45 min. – nakon toga, administratori grupe obrisali su ovu objavu.

Ne čudi što je za tako kratko vreme objava sabrala preko 200 komentara, s obzirom da je pitanje religije bitan segment života većini ljudi. Zapravo, velika većina orjentiše celokupan život prema uspostavljenim pravilima svoje religijske dogme, te su ovakve teme uvek škatljive i istovremeno lične (ma koliko se ticale drugih ljudi).

Može svakako i ne može nikako

Posebno je intrigantno kako se iz jedne zabune rodila i druga – kreativni komentatori uspeli su da smiksaju babe i žabe, da krštenog kuma prekrste u venčanog, pa ga tako venčanog posade kao krštenog, te iako je katolik, kumuje na krštenju pravoslavca. Ništa vam nije jasno? Ne brinite, nije nikome.

Neke od komentara preneli smo u celosti, kako bi bilo jasno koje krajnosti se dotiču i kakve kontradikcije se javljaju između teorije i prakse. Zatim sledi pozadinska osnova koja stoji iza uzroka problematičnosti ovog i njemu sličnih pitanja.

Niko se nije libio da iznese svoje iskustvo i mišljenje, po odgovorima svaki komentator „zna najbolje“ – jedni kažu da može biti kum, drugi da ne može, treći da i ne treba da može:

– Nekada nije moglo, ili dobar mito, ili da neko poznaje Popa.

– U Bačkoj Topoli može npr…

– Hvala Bogu što ne može.

– Ko da piše na čelu šta si…. odeš krstiš i ćao.

A evo ih i četvrti, koji su pomešali kršteno i venčano kumstvo:

– Meni je kum katolik i venčavao me u pravoslavnoj crkvi samo smo pisali molbu vladiki.

– Katolik može biti kum na venčanju pravoslavcu (uz blagoslov Vladike) ako je kršten i krizman (miropomazan). Katolcima su to dva zasebna obreda dok se kod pravoslavaca to obavi sve odjednom. To je jedini uslov da katolik bude pravoslavcu kum na venčanju. – fino objašnjen i obrazložen odgovor na pitanje: Da li katolik može biti KRŠTENI kum pravoslavcu?

Među brojnim mišljenjima, iskustvima i pametovanjima, našao se jedan komentar koji ostalim komentatorima poručuje sledeće:

– Ljudi, ajde konstruktivno. Očigledno da čovek želi da i crkveno-administrativno-formalno uspostavi kumstvo (sasvim validna želja). Takođe je očigledno da SPC kanda nema neki strog pravilnik po ovom pitanju – negde može, negde ne može. To šta mi mislimo da li bi to trebalo da može ili ne je irelevantno za ovog čoveka. Sigurno se neće odreći prijateljstva sa čovekom do koga mu je stalo samo zato što je druge vere (nije čak ni to, jer su Hrišćani obojica, ali ajde…). Dakle, da li neko zna crkvu ili manastir gde čovek ovo može da izvede?

Različitost odgovora otvorila je brojna važna pitanja, ukazujući da postoje kompleksni problemi unutar crkvenih krugova. Naime, stvari u Crkvi funkcionišu baš kao i u državi – fleksibilno u zavisnosti od situacije. Kod nekog sveštenika može, kod nekog ne može. Neki traži dozvolu episkopa, neki ne. Neki episkop odobrava, neki ne odobrava. Kod nekoga ovaj čin prolazi uz određenu cenu, kod nekoga ni po koju.

Ko od njih ima pravo, i šta je tačan odgovor kada se pogleda kroz prizmu uspostavljenih pravila Crkve, najrelevantnije je potražiti u verodostojnim spisima pravoslavnih duhovnika. U potrazi za istinom, došli smo do objašnjenja koje slede.

Šta kaže SPC, ko može biti kršteni kum, a ko venčani?

Patrijarh Pavle u knjizi „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“, piše:

-(…) Šizmatici pak, sačuvavši zajednicu u veri sa Crkvom, ali ne i zajednicu mira sa njom, nego otcepivši se u posebno društvo, ne mogu takođe biti garancija vernosti novokrštenog Crkvi, kad su i oni van krila Crkve, smatrajući razloge i interese ovog sveta važnijim od želje Spasiteljeve „da svi jedno budu“. (Jov. 17, 21) i ap. Pavla o čuvanju jedinstva Duha u svezi mira (Ef. 4, 3-6).

-Sveštenik, dakle, nije pogrešio, ne dopustivši da prvi svedok na venčanju roditelja, ne budući u kanonskom jedinstvu sa Crkvom, bude kum na krštenju njihovog deteta.

Iz navedenog jasno je stavljeno do znanja da katolik, iako hrišćanin, ne može biti kršteni kum pravoslavcu, zbog razlike u kanonu. Da bismo ovo razumeli, značajno je pogledati istorijsku tačku u kojoj dolazi do raskola između katolika i pravoslavaca – deljenja hrišćanstva na dva učenja i njihove razlike.

Dok kršteni kum MORA biti pravoslavne veroispovesti, pravila za venčanog kuma znatno su flaksibilnija i blaža:

– Treba imati u vidu da su kum i stari svat na venčanju u stvari samo svedoci izvršenog venčanja i slobodno izražene volje mladenaca da stupaju jedno s drugim u brak. U Bračnim pravilima Srpske pravoslavne crkve čitamo: „Na venčanju moraju, osim sveštenika, biti prisutni najmanje dva svedoka“ (Čl. 67). U Maticama venčanih predviđena je rubrika: „Ime, prezime, zanimanje, veroispovest i mesto stanovanja svedoka (kuma i starog svata)“. Inače ni po crkvenim propisima, ni po Svetom Simeonu Solunskom, svedoci na venčanju ne dolaze sa mladencima ni u kakvo srodstvo, niti postoji neka crkvena odluka da bi prvi svedok na venčanju roditelja time stekao neko pravo, ili obavezu, da kumuje njihovoj deci.

Znači, katolik može biti VENČANI kum pravoslavcu, ali ne može biti KRŠTENI kum osobi koja stupa u pravoslavlje.

Kako bi uzroci ove zabune bili jasniji, značajno je vratiti se u istorijski trenutak gde je zavrzlama pravoslavci/katolici nastala.

Podela na katolike i pravoslavce

Konačna podela na dva hrišćanska pravca, pravoslavni i katolički, dogodila se 1054. godine, kada su patrijarh i papa isključili jedan drugog iz crkve. Razlog tome bio je pokušaj Vatikana da se postavi na čelo crkve – insistirajući da rimska patrijaršija treba da bude vrhovna crkvena vlast. Patrijarsi pravoslavne crkve ovu ideju nisu podržali, jer se u crkvi oduvek odlučivalo zajedničkim glasanjem i svaka crkva je imala jednako pravo glasa.

Razlike u ritualima i tumačenjima dva hrišćanska pravca

1. Razlika u poimanju svetog trojstva je što katolici insistiraju na postojanju sva tri entiteta (Oca, Sina, Svetog duha) istovremeno u Bogu – naglašavajući jedinstvo. Pravoslavci se slažu sa tim, s tim što ističu redosled naraštaja – da Sveti duh ide iz oca u sina.
2. Pored pitanja Oca-Sina, postoje mnoge sitne razlike u ritualima, kao na primer što katolici u službi koriste hleb bez kvasca, a pravoslavci običan hleb sa kvascem.
3. U katoličkoj crkvi papa je božiji sin, zatim idu biskupi, pa ostala crkvena hijararhija. Vernici komuniciraju preko crkve i sveštenika sa Bogom. U pravoslavlju ovo nije slučaj, patrijarh i vi ste u potpuno istoj ravni pred bogom i nije potrebno komunicirati sa bogom preko sveštenika.
4. Katolička crkva će vremenom postati centralizovana, dok su pravoslavne patrijaršije autonomne i uvažavaju običaje naroda.

Glavni razlog zašto katolik ne može biti kršteni kum pravoslavcu

Vodeći razlog predstavlja to što je kum figura koja dete uči veri, te je stoga važno da njihova vera bude jednakog učenja. Ovo je objašnjeno u jednom od komentara:

-(Katolik pravoslavcu) može (biti kum) na venčanju, uz blagoslov Episkopa. Razlog tome je različitost uloge kuma u tajni krštenja i venčanja. Dok je na venčanju kum u ulozi kanonskog (pravnog) svedoka da je brak sklopljen, uloga kuma na krštenju je da novokrštenome bude duhovni roditelj i rukovoditelj – u veri. Nije ni malo prirodno ni logično da hrišćanin rimokatoličke veroispovesti (ili neke druge) vaspitava nekog u pravoslavnoj veri, niti da pravoslavni hrišćanin vaspitava nekoga u nekoj drugoj veroispovesti.

Dakle, iako se u Srbiji dešava korumpiranje i podmićivanje čak i u crkvenim krugovima, pravoslavno učenje kaže da kršteni kum mora biti pravoslavni hrišćanin. Stoga, zabuna oko kumovanja više je problem pojedinaca ili pojedinačnih institucija, nego nedefinisanosti učenja pravoslavne ili katoličke veroispovesti.

Tužnu, ujedno i poražavajuću činjenicu predstavlja to što uz određene „uslove“ pojedini duhovnici „progledaju kroz prste“ i zanemare uspostavljena pravila dogme koju propovedaju. Pored toga, tragičan je i podatak da su pojedinci spremni da plate određenu cenu kako bi se crkveno pravilo „preskočilo“, ili čak da izvedu čin na blef (Ko da piše na čelu šta si…Odeš, krstiš i ćao!).