Domorodačke zajednice smatraju se prioritetom u brazilskom programu za vakcinaciju protiv Kovida.
Ali Kuikuro su jedan korak ispred – umesto da čekaju na pomoć vlade, sami su sakupili sredstva za medicinske zalihe, zaključali sela i iskoristili iskustvo sa epidemijom malih boginja za ranu borbu protiv pandemije.
Prema zvaničnim podacima, zabeleženo je više od 45.000 slučajeva i 620 smrti među pola miliona ljudi sa brazilskih domorodačkih teritorija.
Ovu statistiku je nacionalno domorodačko udruženje proglasilo vanrednim stanjem i tvrdi da su prave broje smrtnih slučajeva još veće.
Ali među oko 900 pripadnika naroda Kuiokuro, koji žive u osam sela širom Gornjeg basena reke Šingu, nije bilo smrtnih slučajeva i samo 160 zaražavanja.
Svi su vakcinisani.
Njihov uspeh u borbi protiv Kovida razlikuje se u odnosu na ostatak Brazila, gde je umrlo više od 295.000 ljudi, a predsednik Žair Bolsonaro se protivi zaključavanju, odbacuje vakcine i promoviše neproverene metode lečenja.
- Da li bi Brazil mogao da postane „plodno tlo“ za otpornost na vakcinu
- Poslednji amazonski ratnik pao u borbi protiv Kovida-19
- „Pa šta“: Kako ovaj svetski lider ignoriše Kovid-19
Vođa zajednice Janama Kuikuro ispričao je BBC-jevom novinaru Pablu Učoi kako su se izborili sa virusom
Živim u glavnom selu Ipatse – u njemu ima 390 ljudi, među kojima i deca.
Prošle godine sam video vest o porastu broja slučajeva kovida u Brazilu.
Razgovarao sam sa bratom i poglavicom sela Ipatse, Afukakom Kuikurom, koji je takođe pratio vesti.
Stradalo je mnogo ljudi i bili smo svesni opasnosti.
I zato se naša zajednica okupila nekoliko puta pre nego što je virus stigao do nas, kao bismo zajednički smislili: kako možemo da se suočimo s ovim novim virusom?
Ko može da nam pomogne?
Kad sam bio dete, moj otac je imao običaj da mi priča o epidemiji malih boginja koja je ubila mnogo ljudi ovde u Gornjem basenu reke Šingu.
Mnogo je naroda stradalo: Kalapalo, Kamajuras. I zato kad smo čuli za ovaj novi virus, naše starešine su se odmah toga setile.
Pomislili smo: ‘Moramo da se organizujemo. Moramo da se zaključamo’. Da smo zatražili pomoć od vlade, ne bi stigla brzo.
Izgradili smo kuću u kojoj pacijenti mogu da se izoluju.
Kao predsednik udruženja Kuikuroa, kontaktirao sam partnere [na univerzitetima i u NVO].
Oni su prikupili 200.000 reala (oko 36.500 dolara) preko projekta Amazon houps kolektiv i kupili smo boce sa kiseonikom, koncentrator kiseonika i angažovali lekara i medicinsku sestru.
Vlada je delila pribor za Kovid [mešavina nedokazanih metoda lečenja protiv virusa], ali mi to nismo prihvatili, zato što ga nisu potvrdile studije.
Sastavili smo vlastiti protokol, koji se razlikovao od vladinog protokola.
Neki ljudi iz zajednice su se naljutili na mene zato što sam im govorio da ne smeju da napuštaju selo, tražio sam od njih da nose maske i stalno peru ruke.
Mnogi su mislili da ih lažem.
A onda je virus stigao i poverovali su mi.
Prvi koji se zarazio bio je narod Kalapalo.
Slučajevi su bili veoma teški i ljudi su prebacivani u bolnice van domorodačke teritorije da bi bili intubirani.
Neki pacijenti su nam slali audio poruke govoreći da se bolnice ne staraju valjano o njima i da ne dobijaju hranu.
Neki ljudi su lečeni u našoj bolnici, ali niko nije morao da bude stavljen na kiseonik.
Oko juna ili jula, Kovid je ušao u naše selo preko ljudi koji su ga doneli iz drugih opština.
Naš lekar je uradio brzi test i ovaj je bio pozitivan.
Porodica je ušla u izolaciju.
U našem selu se zarazilo oko 160 ljudi i svi su ušli u izolaciju.
Već smo bili pripremljeni za to i kupili smo hranu iz obližnjih opština.
Zdravstveni tim koji ih nadgledao nosio im je sve što im treba.
Ponovo smo sakupili sredstva, a ovaj put je to bilo 44.000 reala (oko 8.000 dolara).
Sa tim novcem, organizacija naše zajednice kupila je sve stvari koje imamo običaj da kupujemo u gradovima: udice za ribe, šibice, neku vrstu hrane, gorivo za naš agregat i naš motorni čamac.
Sve je isporučeno u naše selo i dezinfikovano pre nego što smo to uneli.
Ministarstvo zdravlja nas je informisalo da će domorodački narodi, zdravstveni radnici i kvilombolas [zajednice potomaka robova] biti prioritetne grupe u postupku vakcinacije.
Neke vakcine su stigle avionom, neke automobilom, neke brodom.
Sa dolaskom vakcina, širene su mnoge laži, mnoge lažne vesti… mnogo je ljudi govorilo domorocima da ne primaju vakcinu, a neki su im poverovali.
Ali Afukaka i ja ne verujemo u to.
Razgovarali smo mnogo sa članovima zajednice i rekli im da ne veruju u lažne vesti.
Već smo primili prve doze vakcine [Sinovak].
Postavili smo slike kako je dobijamo na internet stranicu kao primer drugima u Šinguu da bi se i oni vakcinisali.
Svi su ovde vakcinisani.
Kad sam primao vakcinu, razmišljao sam o pričama koje sam slušao od oca.
Male boginje su ubile mnogo ljudi, starešine koje su poznavale istoriju i kulturu.
Ali posle vakcine, više nije bilo smrti.
Kad sam video širenje Kovida-19, pomislio sam, ako sve starešine i vođe umru, više nećemo imati našu kulturu.
Vakcine su nam pomogle.
Danas naša deca odrastaju bez tih bolesti iz prošlosti, kao što su male boginje, magareći kašalj, velike boginje.
Danas deca odrastaju zdrava.
- „Devojčice, a ne majke“ – zemlja u kojoj svaki dan šestoro dece ima abortus
- Amazonija u opasnosti: Požari, seča šuma i korona virus
Naša borba još nije okončana.
Država Mato Groso je u kritičnom stanju, broj slučajeva taste, a kreveti na odeljenjima za intenzivnu negu su zauzeti.
Mnogi mladi ljudi umiru od varijante virusa [P.1].
Veoma sam zabrinut.
Kako ponovo da se organizujemo?
Znam da je veoma teško otvoriti malu bolnicu ovde, ali mnogi ljudi umiru i u bolnicama spolja.
Ali prošle i ove godine, kad su se ljudi zarazili u našem selu, ovde smo uspeli da izađemo na kraj s virusom.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Dodaj komentar