Iako se moramo držati na distanci, važnost ljudskog kontakta postaje sve jasnija.

Pandemija nas je naterala da razmišljamo o tome koga dodirujemo više nego ranije.

Za većinu nas prošlo je više od šest meseci otkako smo se rukovali, a kamoli zagrlili prijatelja sa kojim ne živimo.

U svakoj ljudskoj interakciji koju imamo izvan domova sada smo prisiljeni da se skoncentrišemo na to da se držimo podalje od drugih ljudi.

Čak i kada vidimo porodicu od koje smo mesecima odvojeni, moramo se svesno odupreti iskušenju da ih poljubimo ili zagrlimo jer bi to moglo da ugrozi i njih i nas.

• Alternativna budućnost – kako bi Srbija i svet izgledali da korona virus potraje pet godina
• Maske: U čemu je problem, koliko štite, kada ih nositi i druge dileme
• Izolacija izolovanih: Kako u zabačenim selima Srbije izgleda učenje na daljinu

Za mnoge od nas, pandemija je pokazala važnost fizičkog kontakta u našem životu. Tek u njegovom odsustvu primetili smo njegovu vrednost.

Da li je moguće da smo usred ne samo zdravstvene krize, već i krize dodira?

Da li su neki ljudi propustili dodir kakav su želeli i pre koronavirusa? Da li nam društvo nudi dovoljno mogućnosti za dodir?

Ovo su neka od pitanja na koja je Test dodira, nastao u saradnji BBC Radija 4 i Velkam Kolekšn, odgovorio. Tim psihologa pod vođstvom Majkla Banisija sa Univerziteta Goldsmit u Londonu sproveo je onlajn studiju koja je pokrenuta krajem januara 2020.

Obuhvatala je pitanja o tome gde ljudi vole da ih prijatelji ili nepoznatih ljudi dodiruju po telu i da li će biti spremni da koriste uređaj koji će im omogućiti daljinsko rukovanje.

Dva meseca kasnije, u istraživanju je učestvovalo skoro četrdeset hiljada ljudi iz sto dvanaest različitih zemalja.

Rezultati otkrivaju nijansiranu sliku kada je reč o ljudskom dodiru. Čak i pre pandemije bilo bi preterano pojednostavljeno reći da smo u „krizi dodira“ i da se više dodiruju.

Situacija je mnogo suptilnija i, po mom mišljenju, zanimljivija od toga.

Test dodira utvrdio je da su ljudi podeljeni oko toga da li lično imaju dovoljno dodira u svom životu, kao i oko toga da li nam današnje društvo pruža dovoljno mogućnosti da se dodirujemo.

Gotovo svi učesnici u ovoj studiji popunili su upitnik početkom 2020. godine pre nego što su zaključavanja bila široko rasprostranjena i pre nego što je socijalno distanciranje postalo norma.

Nešto više od polovine ljudi reklo je da imaju premalo dodira u svom životu, ali četrdeset dva odsto je reklo da su dobili približno pravu količinu.

I četrdeset tri odsto ljudi misli da im društvo ne omogućava da se dodiruju dovoljno, dok dvadeset šest odsto kaže da im društvo pruža dovoljno mogućnosti za dodir.

Dakle, jasno je da dok neki ljudi žele više dodira i misle da nas savremeni život nekako sprečava da dobijemo ono što nam treba, oni drugi nisu uopšte saglasni. Niti svi žele više dodira.

• Korona virus: Istorija pandemije i da li smo ovu mogli da predvidimo
• U dodiru sa prirodom i duhom i telom: Kako su nudisti osvojili Balkan

Iako je skoro tri četvrtine ljudi reklo da voli međuljudski dodir, dvadeset sedam odsto ih ne voli. Tim je proučavao starost i pol zajedno sa nizom drugih faktora kako bi pokušao da utvrdi šta razdvaja one koji vole dodir od onih koji to ne vole. Pojavljuju se dva ključna faktora.

Prvi je ličnost. Ekstroverti se osećaju pozitivnije prema međuljudskom dodiru nego introverti. Drugi faktor je koliko ljudi lako pronalazi veze sa drugim odraslima.

Ljudi koji žele da se osećaju veoma nezavisno u svojim vezama ili kojima je teško da se emocionalno zbliže sa drugima, ne vole dodire toliko kao oni kojima je lakše.

Ljudi koji se osećaju zabrinuto u svojoj vezi više se dodiruju.

Oni koji žude za više dodira i veruju da današnji svet ne pruža dovoljno prilika za to kao najčešći razlog navode pitanje pristanka.

Moguće je da su, nakon što je #metoo došao do izražaja, neki ljudi oprezniji u pogledu fizičkog kontakta sa drugima.

Sledeći najčešći razlog je nedostatak socijalnih interakcija gde je dodir bio moguć, praćen promenama u stavovima društva prema fizičkom kontaktu.

Test dodira takođe nam daje naznake koliko snažan može biti pravi dodir. Ljudi sa pozitivnim stavovima o dodiru imali su viši nivo blagostanja i rekli su da se osećaju manje usamljeno od onih koji ne vole dodirivanje.

A onima koji vole dodir, nivo blagostanja bio je viši ako ako su nedavno bili dodirnuti.

Ovi rezultati su dobijeni pre započinjanja zaključavanja u većini delova sveta.

Poslednja nedelja studije se, međutim, poklopila sa početkom zaključavanja u Velikoj Britaniji i nekim drugim zemljama, a u podacima postoji trend koji pokazuje veći broj ljudi koji su te nedelje rekli da nisu imali dovoljno dodira.

Da bismo otkrili šta se dogodilo ljudima dalje u zaključavanju, odgovore možemo potražiti još dve studije.

U SAD-u, Tifani Fild, psihološkinja Medicinskog fakulteta Univerziteta u Majamiju, sprovela je onlajn studiju u aprilu, gde je otkrila da je do kraja meseca šezdeset osam odsto ljudi reklo da doživljava nizak do visok nivo nedostajanja dodira.

• Upoznajte srpske naučnike koji „štampaju” respiratore
• Hoće li žene posle epidemije morati više da se trude na poslu

Preliminarni rezultati međunarodne studije koju je u pet zemalja u aprilu sprovela Merl Ferhrst, profesorka biološke psihologije na Univerzitetu Bundesver u Minhenu pokazali su da je u aprilu šezdeset jedan odsto ljudi osećalo nedostatak dodira stranca, a trideset pet odsto dodira članova porodice.

Iako bi se moglo očekivati da će porodice koje su provele mnogo vremena zajedno tokom zaključavanja imati više prilika nego obično da se fizički uteše, Fild je otkrila da je samo petina roditelja rekla da više grle, drže i ljube svoju decu.

Nije iznenađenje da nam nedostaje dodir kada nam je uskraćen. Ljudsko telo čak ima i poseban sistem za otkrivanje prijatnog dodira.

Pored receptora u koži koji vrlo brzo reaguju na bol, postoje i receptori nazvani C-taktilna aferentna vlakna, koji reaguju sporije.

Ako se naša koža mazi idealnom brzinom od 3 cm u sekundi, onom brzinom kojom biste prirodno pokušali nekoga da umirite, poruke se putem nervnog sistema šalju u mozak.

Ovde izazivaju ugodan hemijski koktel, gde se hormon stresa kortizol smanjuje, a oksitocin povećava.

Čak i razmišljanje o milovanju koje ćete dobiti može potaknuti oslobađanje dopamina u sistemu nagrađivanja.

Dakle, šta možemo učiniti sa tim nedostatkom dodira, kada pretnja infekcijom znači da ćemo verovatno morati još neko vreme da se držimo podalje od drugih?

Fild je tokom aprila otkrila da su neki ljudi videli slične dobrobiti blagostanja i spavanja ako su dodirivanje zamenili vežbanjem na otvorenom.

Ferhrst razvija aplikaciju koja vas uvežbava da savršenom brzinom milujete nečiju kožu. Kad sam probala, jednostavno milovanje ekrana pri toj brzini delovalo je umirujuće.

Njeno istraživanje je takođe pokazalo da nega, na primer nanošenjem losiona ili krema, može imati jednak uticaj kao dodir, kao i jedenje lepe hrane.

Ali ona upozorava da je jedenje za utehu dugoročno manje održivo od vežbanja.

Takođe je značajno imati na umu da je kvalitet dodira važan, pa vredi svesno pokušati osvestiti dodir i potruditi se da brižno dodirnete ljude u svom svetu. A ako ovo ne uspe, šta kažete na samozagrljaj?

Ono što treba da uradite je da se prisetite zaista dobrog zagrljaja koji ste doživeli u prošlosti, zagrlite se rukama oko tela i držite se. Nije baš toliko dobro kao prava stvar, ali nije ni loše.

Poglejdate video o tome šta bi mogao da bude uzrok povećanja broja zaraženih i preminulih širom sveta