„To je nemoguće, pepeo moje majke je tu kod kuće“.

To je rekla Elsa Maldonado, doduše s podozrenjem, kad su je ekvadorske vlasti pozvale da joj saopšte da može da ode onlajn i pogleda gde je sahranjena njena majka Enma Aguire.

Enma je umrla 26. marta 2020, u 86. godini, u bolnici Los Seibos u Gvajakvilu, prvom latinoameričkom gradu koji je poharao Kovid-19.

Njeno telo je navodno bilo kremirano, stavljeno u urnu i predato njenoj porodici.

„Od prvog trenutka imala sam osećaj da to nije moja majka“, kaže Elsa.

• Majka joj je umrla u susednom krevetu dok se i sama borila sa korona virusom
• Emotivan oproštajni susret bračnog para obolelog od korona virusa
• Beli mantili u Srbiji iza kojih je ostala crnina

Posle tog telefonskog poziva, Elsa je otišla na zvanični državni sajt (coronavirusecuador.com) i tu otkrila da ime njene majke jeste tamo, na spisku ljudi koji su sahranjeni na groblju Parke De La Paz.

U kom slučaju… čiji je pepeo onda ona čuvala poslednjih 10 meseci?

Ona se svaki dan moli za dušu te osobe, ali sada ne zna šta da radi s urnom koja stoji u njenoj garaži.

To je samo jedna od stotine osoba koje su umrle od Kovida-19 u Gvajakvilu (drugom najvećem gradu u Ekvadoru, sa 2,7 miliona stanovnika) i bile pogrešno identifikovane – ili uopšte nisu bile identifikovane.

Do zabune je došlo u četiri bolnice, među kojima je ona u kojoj je umrla Enma, između marta i aprila 2020. godine, na vrhuncu pandemije.

Tada su leševi počeli da se gomilaju u zdravstvenim centrima i mrtvačnicama, a vlada je morala da upotrebljava kontejnere za smeće za njihovo odlaganje.

Godinu dana posle te bolne epizode, u bolničkim kontejnerima još stoji 227 neidentifikovanih tela, i još 62 u mrtvačnici u Gvajakvilu.

Uz to, više od 100 porodica ne zna gde se nalazi njihova preminula rodbina, nisu sigurni u pravi identitet ljudi koje su sahranili ili ne veruju da je rodbina sahranjena tamo gde vlada kaže da je sahranjena.

Kao posledica toga, neki ljudi zahtevaju ekshumacije.

Pogledajte video: Za godinu dana skoro dva miliona umrlih u svetu od Kovida-19

Kako je Enma završila u pogrešnoj bolnici?

Enma je patila od hronične anemije i zavisila je od redovne transfuzije da bi ostala u životu, ali kad je izbila pandemija, njeno lečenje je naglo prekinuto.

Njena ćerka Elsa išla je do Crvenog krsta i bolnica, ali nije mogla da nabavi krv koja je bila potrebna njenoj majci – tad je porodični doktor predložio da bude hospitalizovana.

Elsa je 25. marta posetila nekoliko privatnih klinika i preklinjala ih da prihvate da leče njenu majku, ali su njene molbe bile uzaludne.

U očajanju, Elsa je otišla do državne bolnice Los Seibos, gde je molila satima pre nego što ih je konačno nagovorila da prime Enmu.

Enma je rekla ćerki: „Uzmi mi recept i vodi me kući.“

Umesto toga, Elsa kaže da je njena majka bila smeštena na odeljenje sa pacijentima sa Kovidom-19.

U to vreme bolnice u Gvajakvilu već su počele da pucaju pod pritiskom – što je bila situacija koje su zdravstvene vlasti bile i te kako svesne, budući da su održavale svakodnevne sastanke sa članovima timova za vanredne situacije iz zdravstvenih centara.

Pogledajte video: Zašto u Brazilu umire toliko beba od korone?

Paul Granda, bivši predsednik Ekvadorske nacionalne zdravstvene službe (IESS), i Oto Sonenholcner, bivši potpredsednik Ekvadora (kog je predsednik Lenjin Moreno zadužio da u ime vlade rukovodi vanrednim zdravstvenim stanjem u Gvajakilu) bili su neki od ljudi koji su učestvovali na tim sastancima.

Lekari su tražili pomoć privatnih klinika oko pandemije, jedan od prisutnih je potvrdio za BBC – ali vlada je izdala naređenje da samo državne bolnice smeju da leče obolele od Kovida.

Kad ga je kontaktirao BBC, Granda je potvrdio da je njegova uloga bila da motiviše IESS, ali da se ne seća predloga u vezi sa privatnim klinikama.

Ali član njegovog tima, Maurisio Espinek, rekao je za BBC da su privatne klinike pružale otpor, zbog neslaganja oko nadoknada.

Sonenholcner je za BBC rekao da su neke privatne bolnice bile spremne da leče pacijente obolele od Kovida, ali to nisu učinile jer u to vreme za to nisu bile spremne.

Nezadovoljni lekari iz državnog sektora kažu da vlada nije reagovala dovoljno odlučno i nije otvoreno priznala da je u Gvajakvilu zavladala kriza.

Niz loših odluka

Usred krize, odluke koje je donelo Ministarstvo zdravlja izvršile su dodatni pritisak na zdravstveni sistem.

Kao prvo, vlada je naredila da sve žrtve od Kovida-19 (čak i one na koje se samo sumnjalo) moraju da budu kremirane, iako grad ima samo tri krematorijuma, koji već nisu uspevali da se izbore sa količinom pandemijskih smrti.

Elsi je u bolnici rečeno da mora da ide u Huntu De Benefisijensiju kako bi dobila majčino telo i dala ga na kremaciju – to je privatna dobrotvorna organizacija koja vodi Opšte groblje u Gvajakvilu i dva krematorijuma.

„Moj sin mi je rekao: ‘Ja ću otići i rešiti tu papirologiju, ne želim da se zaraziš’.

„Rekla sam mu da plati koliko god je potrebno da bi brzo dobio pepeo.

„Platio je 570 američkih dolara svojim kreditnom karticom“, kaže Elsa.

Ali i dalje su morala da prođu dva dana pre nego što je Elsina porodica dobila Enmin pepeo.

Dodatno zakomplikovavši stvar, vlada je u međuvremenu uvela policijski čas – ograničivši aktivnosti krematorijuma i matičnog ureda koji izdaje umrlice.

I dok su bolnice premašile sve svoje kapacitete, a leševi počeli da se raspadaju zbog loših uslova u prostoriji sa frižiderima, ožalošćena rodbina je danima stajala u redovima da bi došla do prave papirologije.

Kancelarija ombudsmana podnela je tužbu protiv tri bolnice, nakon što je uvažila svedočanstva 37 porodica.

Na ročištu održanom u junu 2020. godine, zvaničnici iz bolnice Guasmo Sur rekli su da ne mogu više da izađu na kraj sa nagomilanim brojem leševa i zatražili pomoć od Ministarstva zdravlja.

Prema sudijskim spisima, Ministarstvo nije odgovorilo na zahtev, a bolničke vlasti nisu više insistirale.

Tokom tog suđenja, zvaničnici bolnice Guasmo Sur zaključili su da je rodbina kriva za gomilanje leševa, jer ih nisu preuzeli vreme – što je bila izjava koja je izazvala dodatno ogorčenje među ožalošćenima.

Pogledajte video: Žena ostala bez ruku i nogu zbog Kovida-19

Kontejneri i ekshumacije

Kako se sve veći broj ljudi žalio da je dobio nečije tuđe telo, umesto telo svog najbližeg, nepoverenje među porodicama je raslo.

Jedna porodica prijavila je koliko je bila iznenađena kad joj je, očekujući da dobije telo muškog rođak, bolnica umesto toga isporučila leš žene.

Bivši lokalni guverner, Pedro Pablo Duart, osudio je zbrku sa telima u bolnicama u Gvajakvilu u aprilu 2020, dok je kancelarija Državnog tužioca otvorila istragu (rezultati tek treba da budu obelodanjeni).

Ono što se zna je da su leševi isprva bili obeležavani – ali u haosu koji je usledio, etikete su ili otpale ili se mastilo na njima razmazalo.

Elsa se uplašila da neće uspeti da pronađe pokojnu majku ako ne bude reagovala brzo.

„Rekla sam sinu: ‘Moraš da budeš brz sa papirologijom’, tako da je on ustao u tri ujutro kako bi stao u red.

„Plašili smo se da će mama biti zauvek zagubljena.“

Kad je konačno dobila urnu sa pepelom, ona kaže da joj je njeno srce sve vreme govorilo da to nije njena majka, ali da je ipak osetila olakšanje.

Nije više morala da prolazi kroz ono kroz šta su prolazile druge porodice: da se svađa sa pripadnicima obezbeđenja, čeka na red da bi ušla u mrtvačnicu ili bolnicu, da prolazi kroz kontejnere u potrazi za najbližima među stotinama nagomilanih leševa.

Pretraživanje vreća za leševe

Ni miris ni strah od zaraze nisu sprečili te ljude da, jednu po jednu, pregledaju sve vreće za leševe – neki su osetili olakšanje kad bi uspeli da pronađu najbliže, dok su nekim drugima sve lađe potonule.

Miguel Anhel Montero, antropolog iz Nacionalne forenzičke medicinske službe je učestvovao u procesu identifikacije tela.

On smatra da je haos krenuo iz bolnica, za koje tvrdi da se nisu držale minucioznog sistema registracije, niti odgovarajućeg lanca nadzora nad telima.

Sve informacije o tome koja tela su odlazila, a koja se i dalje čuvaju u datoj zdravstvenoj ustanovi bile su kod pripadnika obezbeđenja.

Ali kad su etikete otpale sa leševa, kodovi sa brojevima na papirnim spiskovima postali su beskorisni, rekao je on.

Forenzički stručnjaci koji su pokušali da identifikuju tela u bolnici Guasmo Sur otkrili su da ovaj registar nije bio od pomoći u njihovom zadatku.

Tokom suđenja Kancelarije ombudsmana protiv Države, sudija je doneo odluku da je odgovornost za nadzor nad telima bila na Ministarstvu zdravlja i bolnicama.

Sudija je čekao da ministarstvo predstavi dokaze o isporuci tela ili lancu nadzora, ali nijedan dokument nije podnet.

Na kraju je sudija presudio u korist porodica.

Ali forenzički stručnjak je zapazio još jedan problem.

Neki od obeleženih leševa koje su oni uspeli da identifikuju kao nesahranjene takođe su bili zabeleženi kao sahranjeni, i to na jednom od groblja određenom za žrtve od Kovida-19.

Zbog toga su u novembru 2020. i u apsolutnoj tajnosti izvršene ekshumacije kako bi se potvrdili njihovi identiteti – tužilaštvo je dalo nalog da se iskopaju ostaci 45 ljudi koji su umrli u bolnici Los Seibos.

„Još ne mogu da se oporavim“

Kad je Elsa dobila poziv od policije sa zahtevom za dozvolom da joj ekshumiraju majku, nju je još jednom obuzelo očajanje.

Shvatila je da je sve vreme čuvala pepeo nepoznate osobe.

„Još ne mogu da se oporavim od toga. Živci su mi stradali… Treba mi pomoć psihologa“, kaže Elsa.

Prve ekshumacije obavljene su u novembru, a nove su usledile u januaru i februaru 2021. godine.

Krajem tog meseca, nije mogla da se pronađe rodbina 12 od prvih 45 tela, pa su istražitelji prešli na analizu DNK.

Tri tela su sahranjena pod nečijim tuđim identitetom.

Gotovo mesec dana posle tog sudbonosnog telefonskog poziva, Elsa je dobila poruku preko Vocapa sa potvrdom da je ekshumirano telo njene majke.

U tom trenutku, Elsa kaže da joj je bio potreban još neki dokaz, „tako da sam zamolila islednika da mi pošalje fotografiju palca na njenoj nozi, da bih bila sigurna.

„Obećala sam da ću je odmah obrisati“, ali joj je rečeno da tako nešto nije dopušteno.

Ali ona jeste dobila fotografiju nekakvog tekstila sa cvetnim dezenom koji se poklapao sa pidžamom koju je nosila njena majka u vreme kad je umrla.

Elsa je prepoznala šaru, ali kaže da i dalje nema pravi dokaz majčinog identiteta.

„To je ta pidžama, za ime Boga! Ali svako može da ima takvu pidžamu.

Želim da budem sigurna, moram da se rešim ove sumnje, ove neizvesnosti u kojoj živim.“

„Zbog toga je zatražila potvrdu DNK analize, kako bi mogla jednom za svagda da bude sigurna i da konačno prepusti majku večnom miru.

Urednica: Eva Ontiveros

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]