Neko od mojih fejsbuk prijatelja podelio je snimak preuzet sa sajta jednog medija na koji ako kliknem mogu UŽIVO da vidim kako je poginuo poznati reper Dalibor Andonov Gru.
Dakle, ako kliknem, pogledaću smrt uživo.
Mogu da kliknem i da vidim kako izgleda njegov otac i to sada kada je ostao bez sina. Mogu da kliknem da vidim kako izgleda njegova supruga, njegova deca, svaki prijatelj koji je došao da izjavi saučešće.
Mogu da kliknem da čujem „JECAJE IZ STANA POGINULOG REPERA“.
Mogu da kliknem da vidim kako je izgledala njegova supruga Danica u momentu kada je na primer izlazila iz stana i kada je u stan ulazila. Mogu da saznam koliko je dugo nije bilo.
Mogu „zahvaljujući“ medijima da saznam koga je Danica „držala ispod ruke, koliki su joj podočnjaci, kakva joj je kosa, da li joj je glava spuštena, kako je saznala za smrt svog muža“.
Mogu da kliknem, saznam i odgledam sve, ali ne želim da znam ništa.
Dovoljno mi je tužno to što je poginuo neko mlad i za sobom ostavio ženu i decu. Zapravo, i to mi je previše, jer je previše smrti.
Mediji su od Gruove, kao uostalom i od smrti svakog ko je poznat, napravili senzaciju, jer su skapirali da se ljudi lože na senzacije.
Kopati po nečijoj smrti, rovariti po boli, sedeti ceo dan i noć, i još jedan ili dva dana pred zgradom u kojoj je Gru živeo, fotografisati svakog ko je došao, otišao, ugrizao usnu, zaplakao, snimati porodicu, tražiti izjave, gurati se (GURATI SE?!) na sahrani… za mene je u samom vrhu ljudske bizarnosti i bezobzirnosti.
Šta može biti „ekskluzivno“ u izjavi Gruovog oca?
Šta očekuješ da ti „ekskluzivno“ kaže?
Ostavlja li smrt prostora za „ekskluzivne“ izjave?
Zar zaista misliš da nečija tuga može biti „ekskluzivna“?
Kada je Jelena Karleuša nedavno napala novinara koji ju je fotografisao na majčinom grobu, veliki broj komentara bio je u odbranu novinara, jer on „samo radi svoj posao“.
Takođe, navođeno je da Karleuša dobro zna šta je šou biznis i da ukoliko očekuje da mediji prenose njene fotke na kojima vrelo izgleda i posećene nastupe, onda treba da pusti novinare da je fotkaju dok plače na groblju. Mislim da paralela nije dobra i da nastup i gole sise nikako ne smeju da se stavljaju u ravan sa gubitkom.
Ok, snimili ste dugometražni film o sahrani njene mame, pustite da je da mesec dana kasnije ode sama na grob.
Kada sam pre par nedelja otišla na plažu da probam da bar malo umirim tugu zbog smrti oca, prišla mi je žena koja ga je poznavala i gledajući me u oči, rafalnim pitanjima, pokušala da rekonstruiše njegovu smrt.
Kao da joj je trebala pomoć da složi neke kockice: Pa, jel ga tu bolelo pre? Kad je počeo da se žali? Kod kog je doktora bio? Nisu mu tražili magnetnu? Gde ga je tačno bolelo? I onda konstatacije: Tuga, bio je baš vitalan. Da je živ, mogao je sad plivati ovde, baš je voleo Dunav. Ko bi rekao, mlad čovek.
Uspela je, iako joj to možda nije bila namera, da me podstakne da ponovo proživim tatinu smrt, preispitujući se po ko zna koji put da li je nešto moglo da se spreči, otkrije na vreme, šta bi bilo na vreme, da li je otišao kod dobrog doktora, da li je moglo duže…
Novac nije najvažnija stvar na svetu i ne bi smelo da postiji cifra zbog koje postaješ lešinar koji kruži gladan oko nečije smrti i tuge, želeći da „otkriješ“ gladnoj rulji nešto novo.
To nije novinarstvo, iako će mnogi reći da je sve to šou biznis i da je tako i na zapadu. Mene ovakve odrednice ne zanimaju. Ljudskost i poštovanje treba da povuku granicu preko koje ne bi trebalo da se prelazi.
Ali ovde granica odavno nema. Gaze se zbog para, zbog zapošljavanja, zbog čuvanja posla, zbog pregleda preko reda, zbog ženinog zapošljavanja, zbog obećanih bonusa, zbog politike, zbog ćutanja koje ti zbog nečega treba, ucena, čuvanja sopstvenog dupeta i sve to uz alibi „gazi brate, samo tako se može!“
Volela bih da znam kako se oseća novinar koji se gura do Gruove uplakane supruge da bi je pitao: Jel može izjava? I da li, ako se oseti ko govno, to novac može da ispegla.
To bi za mene bila vrlo „ekskluzivna“ izjava.
Dodaj komentar