Alkohol… Mislimo da nas opušta, razveseljava, ohrabruje i zagreva, društveno je prihvatljiv, često i poželjan. Rečenica “idemo na piće” neizostavan je deo savremene komunikacije, “čašica razgovora” predstavlja sinonim za druženje i bliskost, izrazi pijanstvo i opijenost opisuju prijatno osećanje blaženstva i razdraganosti.
– Mnogi ljudi, nažalost, ne shvatajući da alkohol stvara samo privid sreće, sve češće posežu za čašom i prepuštaju se zavodljivom dejstvu pića, a dvolični neprijatelj im malo-pomalo obuzima telo i dušu, i postaje potreba kojoj se teško odupire – otkriva nam Darko Janković, predsednik novosadskog Kluba lečenih alkoholičara “Dunav”, i sam bivši alkoholičar, koji punih dvadeset sedam godina nije popio ni kapi.
Počeo je kao većina članova Kluba, u dvadesetim godinama, u vreme kada se muškost dokazuje na razne načine, pa i one pogrešne.
Kako je počelo
– Završio sam srednju građevinsku, upisao fakultet, dogurao do četvrte godine i na kraju odustao.
Zaposlio sam se u jednoj velikoj novosadskoj firmi, a građevinci, dobro je poznato, vole da popiju. Uz to, bio sam mlad, izlazilo se svako veče, pijuckao sam s društvom i to mi je veoma prijalo. Prosto rečeno, voleo sam da popijem.
Nikada se nisam napio da ne znam za sebe, ali sam alkohol konzumirao sve redovnije, da bih na kraju dogurao do flaše žestine za jedno pre podne – seća se ovaj vitalni 69-godišnjak.
Samozavaravanje
Darko nije skrivao svoj porok, svi su znali da pije, ali godinama nije bio u stanju da se suoči s čijenicom da je postao zavisnik. Kao većina alkoholičara, bio je duboko ubeđen da može da prestane kad hoće.
Ali nije prestajao…
Shvatio je da je đavo odneo šalu tek posle dvodecenijskog alkoholičarskog “staža”.
Neuspeli pokušaj
– Strašno je to kad se probudiš ujutro i svestan si toga da si otišao predaleko, obećaš sebi da ćeš stati i već posle sat vremena nastaviš po starom.
Da sve bude gore, alkohol stvara lažan osećaj sitosti, jedva da sam nešto jeo i strašno sam oslabio, morao sam nešto da preduzmem da sasvim ne propadnem.
Javio sam se na ambulantnu terapiju čvrsto rešen da se islobodim poroka, i nisam pio skoro dve godine, a onda me je moj mučitelj ponovo prevario.
Prestao sam da uzimam lek esperal koji u kombinaciji s alkoholom izaziva vrlo burnu reakciju organizma, i već posle nekoliko dana podlegao sam iskušenju.
Jedno piće traži drugo i uskoro sam nastavio još žešćim tempom – priča Darko, čija je supruga užasno patila gledajući ga kako se sistematski uništava, ali mu nije pravila scene i insistirala na tome da ode na lečenje.
Čekala je da to sazri u njemu i strpljenje joj se isplatilo.
“Težak” pacijent
– Na drugo lečenje otišao sam na nagovor starog školskog drugara i, naravno, supruge, koja je uvek bila moja najveća podrška.
Zapravo, njoj naviše mogu da zahvalim na tome što sam uspeo da se oslobodim alkohola. Išla je sa mnom na psihoterapije, i grupne i individualne, ohrabrivala me kada sam zapadao u krize.
Bio sam težak pacijent, imao sam jake odbrambene mehanizme koji su velika prepreka izlečenju, ne daju ti da se s problemom suočiš do kraja, stalno tražiš izgovore i opravdanja, stalno si na ivici da se ponovo prepustiš poroku.
Solomonsko rešenje
Uprkos tome što je bio tako tvrdokoran i “nezgodan” pacijent, njegova doktorka, psihijatar u Domu zdravlja, kod koje je Darko redovno odlazio u sklopu lečenja, procenila je da bi on bio izdealan izbor za prvog čoveka terapijske zajednice – Kluba lečenih alkoholičara “Dunav”, čije je osnivanje planirano upravo te 1991. godine, kada se ponovo javio na odvikavanje.
– Ostavila me je da to sam organizujem, jednostavno, nije mi dala ni vremena ni prostora da razmišljam o nekakvom povlačenju iz borbe s porokom.
I zaista, od tada nisam popio ni kap alkohola, potpuno sam se posvetio “Dunavu”.
Obilazio sam duševne bolnice, psihijatrijske klinike i dispanzere, širom Srbije, prisustvovao grupnim terapijama koje su se održavale u tim ustanovama, proučavao sam literaturu, odlazio na skupove, seminare i kongrese kod nas i u inostranstvu, čija su glavna tema bili alkoholizam, njegove posledice i metode lečenja.
Ekspert
Danas je Darko, što zahvaljujući ličnom iskustvu, što zbog kontinuirane edukacije, odlično upoznat sa tom problematikom i svoje ogromno znanje iz te oblasti primenjuje u Klubu, koji je, u suštini nastavak terapije s jasno defoinisanim ciljevima – rehabilitacija, socijalizacija i edukacija.
Predsednik je KLA “Dunav” već šest mandata, bio je potpredsednik Zajednice KLA Srbije i trenutno je prvi čovek Odbora za međuklupsku saradnju klubova lečenih alkoholičara.
Uz to, iako se približio sedamdesetoj, još uvek punom parom radi u struci.
Put prepun iskušenja
– Odvikavanje od alkohola vrlo je komplikovan i težak proces – naglašava Darko.
– Tu su detoksikacija, lekovi grupna i individualna psihoterapija, a bez dragocene podrške bližnjih, male su šanse da priča dobije srećan kraj. Kada se završi lečenje, nema nazad, apstinencija je doživotna, ali ogromna većina zavisnika prekrši to pravilo bar jednom, posle čega se kreće iz početka.
Mnogo njih uspe da se izvuče, ali nije mali broj ni onih koji se, uprkos trudu, potpori i razumevanju okoline, vrate poroku.
Najvažnije je da si iskren
– Na spisku našeg kluba imamo oko sedamdeset članova, a na sastanke dolazi u proseku četrdesetak ljudi.
Najvećim delom šalju ih sa klinika i dispanzera, ponekad ih upute sa SOS telefona, mada ima i onih koji po pomoć prvo dolaze u Klub.
Vrlo brzo zaključim ko je podložan recidivu: takvi sve češće preskaču sastanke i uvek za to nađu neki besmislen izgovor, kada ih upitaš kako su, uvek je sve u redu, svi su zadovoljni, nema krize, prosto da se zapitaš zašto dolaze.
A svi znamo koliko je to teško, za potpunu detoksikaciju potreebno je bar godinu dana, bivši zavisnik je na teškim iskušenjima i opterećen je mnoštvom problema, i sa sobom i sa drugima.
Imamo apsolutno razuzmevanje za takva stanja, svi u Klubu prošli smo kroz te muke, nema razloga da ne budemo iskreni.
Tu smo da se uzajamno pomažemo jer neprijatelj vreba i samo čeka trenutak slabosti, pa da ponovo preuzme kontrolu – upozorava Darko Janković.
Oni slede Darkov put
U “Dunavu” smo razgovarali s dvojicom članova Kluba koji veruju da su na pravom putu da se zauvek oslobode svog poroka.
Toza
Ovaj 57-godišnjak, koji do dvadesete godine nije ni okusio alkohol počeo je da pije brinući o starijem bratu, teškom zavisniku od droge, kasnije i od žestokih pića, koji se očajnički, ali bezuspešno borio sa svojim porocima.
– Umro je u trideset šestoj godini, gledao sam kako se muči, želeo je da živi, ali bilo je kasno. A umesto da me to opameti, počeo sam da pijem i nisam se treznio više od dvadeset godina.
U međuvremenu sam se oženio, dobio dve kćerke, međutim, ni to me nije odvojilo od pića, isto kao što nisu pomagale molbe moje supruge, koja je više puta odlazila od kuće preteći mi razvodom.
Obećavao sam da ću prestati pa se vraćala, a ja bih se primirio trudeći se ni po čemu ne primeti da sam nastavio sa svojim porokom.
Alkoholičari su veliki manipulatori, ubediće te da je sve u redu a da im pritom na pamet ne pada da se liše pića. Na kraju sam odlučio da se oslobodim te napasti i zajedno sa suprugom otišao sam da se prijavim na lečenje.
Uspeo sam, ali ne iz prve, bilo je recidiva, ali već šest godina ne pijem ništa osim vode i sokova – priča Toza, koji je, što je dosta neuobičajeno, pre terapije ostavio težak porok – cigarete i sada je, kako ponosno ističe, konačno potpuno slobodan.
Vedran
Najmlađi je član Kluba, ima trideset tri godine, ali njegov alkoholičarski staž nipošto nije kratak.
– Počeo sam da pijem u srednjoj umetničkoj školi, tamo je to bilo sasvim normalno. Nakon mature zaposlio sam se u jednoj pivari, ali nikada nisam pio na poslu.
Problem je bio u tome što sam posle radnog vremena obavezno odlazio u kafanu, iz koje sam izlazio tek pred jutro i često, onako mamuran, nisam bio sposoban za rad, pa sam javljao šefu da sam bolestan.
Posle nekog vremena shvatio je u čemu je problem i rekao mi da, u kakvom god sam stanju, moram dolaziti redovno na posao. Poslušao sam ga ali bih celo radno vreme prespavao.
Kada sam prešao u drugu firmu, nastavio sam sa popodnevnim i večernjim terevenkama, dešavalo se da provedem ceo vikend u kafani, a onda me je sestra uzela pod svoje i bukvalno odvukla na lečenje.
Bilo je recidiva, naravno, ali ne pijem već tri godine i lečim od depresije koja je verovatno bila okidač za alkoholizam – priča Vedran.
Dodaj komentar