Ksenija (69) je na prvi pogled sasvim obična gospođa, baka i penzionerka iz Novog Sada, koja je, kako sama kaže, živela sasvim običan život „kuća-posao“, plus peri, peglaj, kuvaj, pomaži deci oko domaćeg…
Međutim, tamo iza je ostala sasvim neobična Ksenijina priča o kliničkoj smrti i susretu sa “rajem”. Sve se dogodilo još u njenoj 13. godini, posle operacije pupčane kile 12. avgusta 1965. godine.
Prošla sam kroz crni tunel
– Ja za to nemam pisanih dokaza, odnosno i imam jer se na kliničkoj slici videla ravna linija, a svedok mi je za života bio moj ujak Laza Petrović, koji nažalost nije više živ a koji je tad radio na novosadskog hirurgiji… Jedini živi svedok mi je ujna koja je živa i koja je i dan-danas spremna da posvedoči da je tako bilo – kaže Ksenija opisujući šta je videla “tamo”.
– Prošla sam kroz crni tunel i u tom trenutku ne vidim ja sebe tamo već samo belu svetlost koja je ogromna i neverovatnom brzinom izlazi iz tog tunela… Ja tamo nisam videla nikog a tamo najlepša livada s poljskim cvećem, najlepša koju sam u životu videla… Nema vetra a leluja se kao da je vetar, nebo je svetlo plavo a nema ni sunca, ni oblaka… Moram da kažem da nikad nisam osetila veću ljubav i veći mir a čula sam i kao neku tihu muziku, poj duše – opisuje Ksenija a onda potpuni obrt:
– A odjednom je taj strašni muški glas vikao na mene da moram da se vratim i da nije još moje vreme… Šta ćeš ti tu, pitao me i rekla sam da sam stigla kući, uz neopisivu radost kao da sam završila domaći i srećna došla kući… Rekla sam nije mi vreme ali ja hoću da ostanem – priča Ksenija dodajući potom šta se dešavalo u bolnici dok je ona bila mrtva.
A na javi, njeno srce stoji
– Dok sam bila mrtva ujak me šamarao, polivali su me vodom, šamarali me i ujak me zvao Nenac, Nenac, probudi se… Strašno se tad bio uplašio – rekla je Ksenija.
– Posle toga probudila sam se u bolničkoj postelji sa neopisivom tugom… Kad sam došla kući dogodila se jedna scena, nekakav porodični događaj za koji sam ja tačno znala šta će se potom desiti, kao deža vi…
– Tačno znam šta će se desiti ali ja na to ne mogu da utičem i stalno sam majci i ocu govorila ovo se već desilo, ja ovo već znam da je bilo i šta su mogli da pomisle osim da sam luda – kaže Ksenija koja je opisala i da je od te operacije izuzetno intiutivna i da je mnogim kolegama i poznanicima mogla da reši neku situaciju u životu, a bilo je i onih koji jednostavno nisu želeli da je slušaju iako im je videla rešenje.
Ima nešto neobjašnjivo
– Ja sam to gušila u sebi, život je tekao svojim tokom, kuća-posao, deca a onda sam počela da čitam o tome, o tuđim sličnim iskustvima, jer me je to nekako vuklo – zaključuje Ksenija koja je napisala i knjigu o svom iskustvu. A kako je do toga došlo…
Inače, nju je kao bebu spasila majka Đorđa Balaševića.
– Bili su nam komšije i pošto moja majka nije imala mleka, mene su polumrtvu odveli kod nje. Dojila me šest meseci uz svog sina koji je otad bio moj brat po mleku i s kojim sam provela najsrećnije dane u detinjstvu – ispričala je Ksenija. .
A taj njen brat po mleku bio je Đorđe Balašević, čuveni novosadski kantautor, a žena koja ju je svojim mlekom spasla bila je upravo njegova majka.
Izvor: kurir.rs
Dodaj komentar