Tih meseci kada je fotoreporter Kevin Karter počinjao da izveštava iz glađu pogođenog Sudana, umakala sam nekoliko dana stare kajzerice u zagrejano ulje, inače poklon holandskih studenata, na rešou sobe u studentskom domu.
Bila je 1993. godina.
Bio je rat, odmah tu, blizu, miris mu se osećao, miris bede i smrti.
Društvo mi je najčešće pravila mršava, plavooka Danijela, čija je sestra držala časove klavira deci velegradskih kriminalaca za kutiju Dunhill-a, jer su obe iz granatiranog i opkoljenog Sarajeva jedva uspele da izvuku živu glavu. Ne i roditelje, nažalost.
Strah od života nam već tada nije bio isti, ali su nam creva jednako krčala na krovu tog jedinog, a zajedničkog skloništa koje smo trenutno imale. Završavale smo fakultete i nismo znale ni šta bi s tim, ni šta bi sa sobom.
– Ja ću, bona, u inostranstvo, bilo gdje, dok se rat ne smiri… Šta se mož’ izgubit’ kad ništa i nemaš?
– Ništa od ništa, da… Ja ću u rat, da izveštavam. Novinarka sam, sećaš se?
– Ma jesi ti luda, devojko?! Pojma ti nemaš šta je rat, ajd’ bjež’, beno benava… Skidaj tu tavu, zapal’ćemo se!
Smejala se Danijela, al’ nekako ljuto, što mi tako nešto uopšte pada na pamet. Volela me, pa je malo i popustila kad sam insistirala da idemo po čitaonicama i bibliotekama i prelistavamo strane časopise u potrazi za ratnim reportažama iz komšiluka i sveta.
Moram da učim, kažem. E, jesi budala, kaže.
– Bar ratova nikad ne nedostaje, Sarajko moja, za razliku od hrane ili ljubavi, na primer. Dobro, ti gledaj modu, ja ću samo malo da virnem…
– Joj, živote moj, ajme vidi ovo, ajme mila majko moja, uh, živote strašni…
Gura mi u ruke Njujork Tajms. Na fotografiji lešinar i umiruće dete u prašini. Tople boje zemlje i malo zelenila. Crna Afrika, Sudan. Autor Kevin Karter.
Gledam, zurim, pa poklopim rukom oči.
Pa opet gledam da zapamtim svaki detalj. Pa zamislim da tako fotografišem u Danijelinom Sarajevu neko umiruće, ranjeno ili gladno dete, pa to pošaljem redakciji da pokažem kako je rat jeziv, pa bacim one novine.
– Jebem ti sve da ti jebem ako je ovaj Kevin normalan! Mislim, fotografija je neverovatno dobra, al’ kako ovako nešto da slikam, uh… Ne znam, bre, trebalo je da otera ovu ptičurinu, da nahrani dete, jebote, a ne da slika, sranje, baš, baš sranje. Izlazi, izlazi odmah odavde!
Tog martovskog popodneva pojele smo poslednju ratu mog studentskog kredita i trajno se zaklele da nijedna više nikad ne pomene rat, ikad, nikad. Samo dva meseca kasnije rastaćemo se zauvek, za sada zauvek, verujem i dvadeset šest godina kasnije.
Ipak, Kevinova fotografija mi nije izlazila iz glave, ratovi nisu prestajali, a slike afričke gladi bile su sve stvarnije u stvarnosti.
Zbog proleća ili nečeg još nevinijeg, Pulicerova nagrada koju je dobio u aprilu naredne godine olakšala je mučninu koju mi je njegov rad svaki put izazivao iznova, koju su moralne i novinarske dileme izazivale pri svakoj pomisli može li se posle takvih prizora ikad više mirno spavati,
Mislila sam, dobro je Kevine, ima smisla to što radiš, ima više nade za sudansku decu kad im vidimo mršava, crna, gladna telašca u toj prašini, škljocaj, Kevine, da gleda svet, pa posle idi, čoveče, nađi svoj spas i mir, ma moguće je kad postigneš cilj, sigurna sam. Kevine, brate, i ja bih škljocnula tada, ako ti to nešto znači.
Danijela bi me ubila da ikad sazna za ovo.
Kevin se, pak, ubio sam. Samo tri meseca nakon što je nagrađen, otišao je na svoje omiljeno školsko igralište, crevom sproveo izduvne gasove iz auspuha u unutrašnjost auta i otrovao se ugljenmonoksidom u svojoj 33. godini.
Za nekoga ko je odrastao u beloj porodici, u Južnoafričkoj Republici u vreme aparthejda, nepravda je bila nepodnošljiva. Kao i griža savesti zbog crne devojčice koja mu je pred foto aparatom umirala.
‘…I am haunted by the vivid memories of killings and corpses and anger and pain … of starving or wounded children, of trigger-happy madmen, often police, of killer executioners’, poslednje je što je napisao.
Prevod je jeziv koliko i nagrađen rad, po cenu uništenog života s humanom namerom. Nema prevoda za oproštajno pismo koje počinje sa ‘zarobljen sam uspomenama…’
Tri decenije nakon Kevinovog samoubistva fotografija smrti trogodišnjeg Sirijca koji se, bežeći od rata, udavio u moru kod Bodruma ili ona na kojoj vatrogasac u Grčkoj iz požara iznosi mrtvu devojčicu ili ona na kojoj se džihadisti spremaju da vojniku odseku glavu ili… mogla bi da osvoji Pulicerovu nagradu, mogla bi, da. U kojoj kategoriji? Ne znam. Kako se zovu autori? Ne znam.
Svet se u međuvremenu veoma promenio.
Ratova i stradanja nikad više, saosećanja i ljudskosti nikad manje, mediji sve krvoločniji, a ljudi sve sebičniji.
Da li bih škljocnula da sam na njegovom mestu?
Da li bi svet bez slike mrtvog deteta s glavom u pesku poverovao u sve strahote rata, bežanja od rata, stradanja i umiranja u prirodnim i ljudima izazvanim katastrofama?
Da li bih škljocnula da sam na njegovom mestu?
Da li bi svet išta osetio ili uradio da nije raznih, ludih Kevina i (ne)moralnih odluka da umesto hleba uzmu foto aparat ili kameru?
Da li bih škljocnula da sam na njegovom mestu?
Svet je sjeban, deca umiru od gladi i metaka, svet se pravi lud, ja sam novinarka, svet žmuri dok mu ne pljusneš istinu u lice, ja sam odlučna da ne odustanem, svet je ogrezao u zlu, želim da ga popravim, a Danijela je, moram da verujem, daleko od svih svetskih ratova i strahota i nema pojma da sam je poslušala.
Nisam izveštavala iz ratova.
Ali, da jesam…
Da.
Naci fotografije u boji prikazuju svu moć zlotvora i ubrzavaju puls
Dodaj komentar