Osvanuo je naslov u novinama: „Kija Kockar kupila stan od 120.000 evra, za audi iskeširala 20.000.“
Onda je neko tvitovao: „I sad fakultetski obrazovani par koji otplaćuje kredit već 10 godina treba da smisli kako da objasni detetu da mora da pošteno uči školu i stekne diplomu“ – na koji je Kija odgovorila ovim rečima:
„Ja imam faks, državni, bila na budžetu kroz celo školovanje. Upisala sam ga kao prva na listi sa prijemnog. Pre toga sam završila gimnaziju, kao odličan đak, a osnovnu kao nosilac diplome „Vuk Karadžić“. Radim od svoje 14. godine (pranje stakla na pumpi, u šanku, kačila garderobu), ozbiljnije poslove od fakulteta. Upisala sam specijalizaciju, to još nisam završila, ima samo jedna godina.
Ušla sam u rijaliti zbog ličnih razloga, nakon toga iskoristila da obezbedim sebi još bolji život. Pored ovog navedenog na slici, kupila sam još jedan stan. Ne kupujem ništa markirano, niti imam sponzora. A za svog muža sam se udala iz čiste ljubavi jer nije imao ni čarape, ni obrazovanje, a ni ambiciju. Proputovala sam ceo svet jer sam preko pet godina bila stjuardesa.
Dete sam konobarice, samohrane majke. Jedinica sam. Svako dobro. Pozdrav.“
I 275-oro ljudi na jednom portalu dobilo je poriv da napiše komentar na ovu temu. Ako uzmemo i mene sa ovim tesktom, 276.
Čitajući Kijin razvojni put, pomislila sam na prvu „bokte, pa nas razlikuje samo ulazak u rijaliti“. I ja sam bila odličan đak, i vukovac, čak je i bolja ako gledamo rang listu prijema za faks, prala sam šajbne, promovisala sir, pivo, sladolede, delila letke po poštanskim sandučićima, uz to ona je vrednija od mene, jer ja šljakam tek od dvadesetineke, a ona od 14-e.
To je na prvu, na drugu nas razlikuje spremnost da na određen način unovčimo sebe. Ona je ušla u rijaliti i zaradila izbacivanjem svog veša i naknadne „slave“ odličnu kintu, za dva stana i audi, a ja nisam ušla u rijaliti, veš kačim na terasu, niko ga ne vidi, drvo ispred razgranato, i zarađujem toliko da pokrijem kiriju za podstanarski stan i troškove.
Ali, ja ne volim patetiku. Ne volim da kukam. Da se sažaljevam, posebno poredeći sebe i svoj domet sa Kijom, ili Darom Bubamarom, ili Sorajom. I ne mislim da su one valjan reper, što bi se reklo. Niti bi trebalo da sa svojim golemim novcima, ili sponzorima, ili poslovima (šta god da su), budu meni merilo gde sam sada sa svojim obrazovanjem. Svako bira svoj put.
Jasno je kao dan da pošteniji najebu, ako ovo najebu gledate kao dekintiranost, stan na kredit do smrti, kola na lizing, život na čekove, dovijanje i ono: jel imaš samo malo da mi pozajmiš da prebacim do sledećeg meseca?
Ovde stvari oduvek tako funkcionišu. Uvek su oni skloni laktanju, dovijanju, sluzavi, alavi na novac, nalazili način i sredstva da do novca dođu. Ništa novo, nažalost.
Danas više nego ikada pre možeš da stekneš veliku lovu bez truda i obrazovanja. Uslov je da imaš jaku želudačnu kiselinu, obraze ko đon tvrde, odsustvo srama, dostojanstva, poštenja i morala, sluzavost level puž golać, nagon da popuniš, uvlačeći se u dupe ili partijska pravila igre, svaku rupu, želju da zabaviš svojim privatnim životom voajerski napaljene gledaoce rijalitija.
Šta bih rekla svojoj ćerkici na ovu temu: Kija ima dva stana i audi, a mama i tata su podstanari sa pežoom? Zašto mama i tata nemaju dva stana, a pošteno su učili, i što da ona uči kad od toga leba nema?
Učenje će ti doneti znanje, ne nužno i novac. To bih joj prvo rekla. Da posle ne očajava što je „fakultetski obrazovana a ima stan na kredit“.
Mislim da roditelji preteruju i dramatizuju kad je reč o sticanju novca i stanova i kola nakon diplomiranja. Kljukaju decu nekim pogrešnim postavkama gde ispada da džaba uče kad lopovi i starlete imaju novca.
Jebi ga, onda ih učite da budu lopovi i starlete. Ili ih pustite da na učenje gledaju kao na sticanje znanja i upoznavanje sebe, svojih sposobnosti i talenata, pa će znati posle kuda, kako, sa čim.
Upadamo u zamku da zbog lopina, partijskih uvlakača, sponzoruša, starleta i njihovog nepošteno zarađenog novca ogadimo deci učenje, poštenje, trud i zalaganje. Jer, jebo ti školu, kad od nje nemaš ništa! Pa hajde onda da ih ispišemo, iovako je sve ovo sa koronom i on line nastavom iscrpno, obimno je gradivo, loše je osmišljeno (istina), dugo traje, zamorno je…
Hajde da ih zbog Kije Kockar odmah obučavamo kako se svoj veš pokazuje svima za novac, kako postaješ majstor senzacije, vičan svađanju, spletkarenju, kako se dodvorava partijskim neškolovanim vođama, kako budeš bot, kako praviš sendvič za mitinge.
Hajde da budemo srećni kada kao neki čelnici napišu „koi“ umesto „koji“, da vrištimo kad dobiju ponudu da uđu u rijaliti jer su prethodno igrali u krilu nekog poznatog fudbalera, smuvali ga, dospeli na naslovnicu, pa eto postali preko noći „slavni“ i podobni za rijaliti i veliku zaradu koja će im omogućiti da kupe dva stana i audi.
Hajde da im kažemo da batale učenje i poštenje jer će biti „jadni podstanari sa osamsto rata kredita“.
Hajde da im punimo glave da je sve čega se uhvate, a nije promiskuitet i kupljena diploma sa faksa na livadi, jalov posao.
Hajde da im mažemo usta crvenim karminom, učimo ih da se puće, da im platimo silikone sa osamnaest, kao poklon za rođendan, da im kupimo auto da se u njemu bahato vozikaju dok žive na našim plećima.
Hajde da decu lepo sednemo, sad odmah, za sto i počnemo sa lekcijama izmenjenog sadržaja kako bi od njih napravili sluzave, ljigave dupelisce, neškolovane ali sposobne da kupe i radno mesto, i funkciju, i stan u kešu.
Hajde da im obesmislimo sve zdrave vrednosti zbog recimo Kije i njena dva stana i audija.
Hajde da kukamo nad svojom diplomom pred njima, da je palimo, da ponavljamo da smo jadnici koji plaćaju stan na kredit, jer nismo bili pametni da unovčimo telo ili tvrd obraz. Hajde da stavimo znake jednakosti između puno novca i sreće.
Hajde da pravimo male Kije jer je država u kurcu, jer su pravila igre loša, jer ne možeš da se zaposliš ko pošten čovek, jer škola ničemu ne vredi, jer lakše zaradiš na promiskuitet i senzaciju nego na znanje i trud, jer ćeš tako da vrlo mlad kupiš dva stana i audi i vidiš svet. I nećeš imati kredit.
Hajde da svi pređemo na tu drugu stranu, jer pametni, pošteni, vredni, sposobni, učeni ljudi imaju stanove na kredit.
Hajde da postanemo ono što vlast očekuje, njeni sledbenici, zatucani, spremni da budu pokorni i glupi za novac ili s druge strane zaokupljeni plastičnim sisama i jahtama i sponzorima i rijalitima, jer tako se nećemo zamajavati sa vlasti i rušiti je na ulicama.
Ako nam je Kija postala uzor za uspeh u životu, i ako su nam njena dva stana i audi merilo zadovoljstva i znanja, onda ni nismo za drugo nego za žaljenje dok „jadni i pošteni i školovani uplaćujemo ratu kredita“.
Ono što treba da učimo decu jeste da obrazovanjem i trudom i svojim veštinama možeš da stekneš mnogo i da budeš potpuno nezavistan i od kredita i od bilo koga. Stigao je kapitalizam i sa internetom doneo beskraj mogućnosti mladim, obrazovanim i pametnim ljudima da zarade mnogo isključivo svojim znanjem i snalaženjem. Nekada je šou biznis u Srbiji bio profitabilan, danas je profitabilnije da budeš sjajan grafički dizajner i ceo svet je tvoj.
Sramota je da objavljujete ovako nepismene, vulgarne i banalne tekstove.