Dodaje mi poznanica Srnine igračke iz plićaka Dunava i pita me:
A ako muž ode za Sloveniju, ti i Srna ostajete na spratu kuće ili ćete kod mame?
Pružam ruku ko robot, preuzimam mehanički kanticu, misleći da je vriska dece napravila eho u ušima pa nisam dobro čula to što me je pitala.
Kako misliš na spratu?
Pa, tu gde sad živite ili ćeš… ?
Šta?
Pa, kod mame, da ti pomogne?
Šta da mi pomogne?
Deca vrište, ali nema šanse da eho traje već četvrto pitanje.
Ti misliš – pitam je – da on ode, a mi ostanemo i onda mi ostanemo, a on ode i on je onda tamo godinama, a mi vamo, i mi smo kao porodica, ali nekako nismo baš porodica, i on šalje pare, i ja ih uzimam, jer moje je tvoje, i tvoje je moje i dete će ga viđati jednom u dva ili tri meseca, možda i ređe, ako ne računamo viber? Ostanem bez daha.
Da, da – ne kapira ona ništa – to mislim. Šta te briga, čuvaš dete, on šalje novac, milina.
…
Ako se nekad negde sretnemo i ako vam kažem da možda muž dobije posao u Sloveniji, nemojte me ovo pitati. Nemojte bilo koga.
Nekoliko je razloga za to:
1. Porodica je za MENE porodica jer je na okupu. Veći deo vremena. Jer mama i tata zajedno odgajaju dete, igraju se sa njim, uče ga, ljube ga, grle, maze, kupaju, prave ručak, uspavljuju, pričaju, vaspitavaju… Jer zajednički donose odluke, razgovorom lice u lice, ne telefonom. Jer dete, bilo bi dobro, treba da u okruženju ima i tatu i mamu (ovde ne pričam o ekstremima gde je tata nasilnik, pa mama trpi, ili se stalno svađaju, ili su razvedeni na krv i nož)
2. Da sam htela da sama podižem dete, ne bih ulazila u brak.
3. Novac mi nikada ne može biti pre zajednice, a ako ga u Srbiji nema dovoljno, idi tata, snađi se, gledamo kroz prste samo onoliko koliko je potrebno da pređemo i nas dve.
Ne moram tamo negde da budem politikolog, novinar, mogu da sređujem i sobe, radim u prodavnici, na recepciji, ali idemo zajedno.
4. Ako mi je muž prepizdeo, ako mi kidači nerve, ako ne možemo skupa kad smo blizu, razvešću se, a ne blagosiljati njegov boravak u inozemstvu zbog novca. Ja nisam taj tip. Nema potrebe da ga „trpim“ na daljinu zbog novca, i nema potrebe da zbog novca foliram sebe da imam brak i da je takav brak milina.
5. Možda sam staromodna, ali kada sam odlučila da imam porodicu onda sam znala da ćemo svuda zajedno, ako treba kora suvog hleba ili od nule negde daleko, zajedno ćemo.
6. Od kako mi je umro tata, tačnije umirao tata na moje oči još više sam uverena da je jako važno, najvažnije od svega imati uspomene sa roditeljima, bliskost, ne bih Srni uskraćivala to vreme, mahanjem tati sa stanice jednom u pet ili sedam meseci, godinama.
Šta da joj kažem: Otišao tata da radi?
A što ga nema tako dugo?
Pa, radi.
Ali kako ujo ovde radi?
…
8. Ne kažem da ne postoje situacije gde je nemoguće krenuti zajedno, možda je neko bolestan, možda neko stari zahteva negu sina ili ćerke, pa ćerka ne može da ode, ali u situacijama gde ne postoji takav razlog, za mene se porodica ne cepa (ovde ne pričam o odlasku deteta na školovanje).
9. U vremenu kada su familijarni i svi drugi odnosi češće hladni nego topli, kada društvo diktira taj neki ego trend, sebičluk, materijalno, zgrtanje, ne želim da mi porodica poklekne tome.
Cilj porodice nije odvajanje, već približavanje.
10. Nije nam uvek bajno, popičkamo se ponekad kao svi, nekad jedno drugom džigericu umemo zagristi, ali ako ne mislimo da se razvodimo, a za sada ne mislimo, daj onda da sve to nastavimo ili bolje prekinemo preko.
11. Brak je krcat kompromisa, neko ih lakše pravi (kao moj muž) neko teže (kao ja) ali kad smo već dogurali dovde, guraćemo i odavde, trudeći se da budemo ćerki do punoletstva i puta koji ona odabere, oboje na raspolaganju.
12. (Jebote već 12) Pre bih pristala da budem samohrana majka, koliko god da je teško, nego samohrana majka a imam muža u pečalbi. (glupa sam, a? ništa nisam skapirala)
13. Možda grešim, možda sam zatucana, možda sam idealista, možda me puca romantika i prevelika odgovornost da porodica treba da bude na okupu, možda mi muž još uvek ne jede džigericu u većoj količini, ali sam mišljenja da gde jedno tu svi. I da moje dete treba da zna i kako tata crta, kako tata uspavljuje, skida temperaturu, ljulja, uči je da vozi biciklo, objašnjava joj sve što je zanima, vodi u vrtić ili čeka iz njega, teši kad neki Marko ili Jana je gurnu, recimo. Ili Milan ostavi. Ili kakav će odgovor biti ako pita da se sa 17 tetovira, ili da zna da je blizu, ruku da joj drži kad ide kod doktora…
Novac dođe i prođe, ali neke godine, detetove godine se ne vraćaju. Nema reprize. Ne možemo znati ni šta će sa nama da se dogodi sutra. I zato mislim da ako postoji mogućnost, a ja verujem da uvek postoji, porodica ne bi trebalo da se cepa ispraćanjem tate (ili mame) na dalek višegodišnji put, već da krene gde god zajedno.
P. S. Nije mi namera da bilo koga uvredim, poštujem svačiji izbor, jer ja sam u svom braku, nisam u tuđem, svako nek se modeluje kako mu paše, ali nemojte se čuditi onima (i ismevati ih čak) koji još uvek veruju da porodica koja funkcioniše normalno treba da bude zajedno , gde god da je to.
Dodaj komentar