Teško da će Jovana Kešanski otvoriti oči roditeljima čija deca maturu proslavljaju ubijanjem mačke

Završila se škola, mali maturanti presrećni zbog ove činjenice upalili su baklju, jedan sin je svog tatu poslao u pritvor na 30 dana, videćemo šta će biti kad razjareni ćale izađe, kad ume onako da šutira, biće čupavo, nema sumnje. Neki su baklju zamenili petardama kojima su osakatili mače koje je potom uginulo, a na primer u Sremskoj Mitrovici ovaj “velik i važan dan” maturanti su odlučili da obeleže uništavanjem mobilijara na Gradskoj plaži u Sremskoj Mitrovici čije uređenje je neposredno pre toga okončano, za početak sezone.

Muka mi je da imam stav. Da trubim već pet godina ovde na Luftici o onome što svi vidimo i svakodnevno doživljavamo, a nismo se makli ni pola santimetra unapred.

Preko puta zgrade u kojoj stanujem je motel davno izgoreo u plamenu. Trenutno nekoliko malih maturanata sa flašama u rukama balansira na ivici, kurči se, gurkaju se uz pojačanu muziku. Ne znam ko su im roditelji. Kada bi ih nazvala, možda bi mi jebali mamu. Deca su ogledalo roditelja, niko ne želi da sluša da mu dete loče gore na motelu. Sigurno je greška.

U policiji u selu prostorije zvrje prazne, uglavnom. Niko se ne javlja na telefon. Da nije tako ne bismo svaki ponedeljak u parku zatekli demolirane ljuljaške, razlupane flaše, isečenu užad, odvaljene klupe.

Ako neko padne sa motela, ko će biti kriv?

Roditelji? Društvo? O, kako ovo “društvo” zvuči nekako rasplinjeno, idealno da posluži kao alibi za baš sva sranja koja se dešavaju.

Ne kažem da roditelji treba da se šunjaju unaokolo, ali meni je logično i prirodno da znaju gde im deca slave nakon završene školske godine.

Gde si?

Tu sam.

Gde tu?

Pa tu?

Jesi ti to pio/pila?

Nisam, šta ti je bre kevo!

Čujem ti po glasu. Ko se dere pored tebe? Gde si?

Ama, pusti me.

Ko da te pusti? Reci gde si, jel piješ alkohol?

Kevo, slavimo, sve okej, ne smaraj.

…

Sutra može da se desi svašta. Da keva, ukoliko to veče nije krenula u potragu, sazna da joj je dete petardom ubilo mače, da je uništilo mobilijar na Gradskoj plaži, kamere snimile, da je ne daj Bože palo sa zgrade, motela, iseklo se…

Biti mali maturant znači imati 15 godina. Znači da se dete traži, da nema neki svoj jasan identitet, da je povodljivo, da je buntovno, da uglavnom na pogrešne načine privlači pažnju, uradiće dosta toga da bude prihvaćeno u grupu. Pa, čak i sjebati mobilijar, ubiti mače.

I nije stvar samo u danima kada su podivljali zbog završetka škole, već je stvar u svim onim danima kada se niko ne bavi sa njima na ovaj način. Ili neki bolji. Dobijaju našu pažnju samo kada upale baklju i tata ih polomi od batina. Ili oskate mačku petardama.

Gde smo da se bavimo njima van mreža, van incidenata, onda dok bes počinje da se rađa u njima? Ima li preventive uvrštene u nastavu ili je jedino važno preko on line pričati o mahagoniju od kog se pravi nameštaj? Ili više učitelji ne žele da budu i pedagozi?

Sve ovo što se dešava, strašno je i gnusno, i meni liči kao na neki skriveni vapaj koji bi možda mogao da se iskaže kao: Vidite nas, ubijamo mače, rušimo, palimo, pomozite nam!

Decom se bavimo sve manje, “ljutili se, ne ljutili”. Poslovi su zarobili roditelje, niko nema “živaca” da se bavi sa njima kada dođe u šest uveče kući (neko ni kad dođe u tri). Idi u sobu, igraj igrice. Možeš napolje, pazi šta radiš. Kako je bilo u školi? Dobro. Dobro. Evo ti pare.

Gde su roditelji čije dete noću uništava dečije igralište?

Gde su roditelji dece koja posle mature lome sve na šta su naišli na Gradskoj plaži?

Gde su roditelji kada dete visi sa motela pijano? Pazite, sedam je tek.

Gde su da pričaju sa decom, da znaju gde su i šta rade, gde provode noć, sa kim, otkud klinac od 15 godina u dva noću na ulici, piša na nečiju fasadu?

Gde su roditelji dece koja uništavaju sve pred sobom gore od cunamija?

Ne mogu da završim nikako pametno tekst, jer posle pet godina čitanja štampe i pisanja imam utisak da recikliram samu sebe. Uvek neka opšta mesta od kojih mi je muka. Ništa ja neću postići čuđenjem nad decom koja su ubila mačku niti opšteprihvaćenim osuđivanjem na mrežama gde se obično deci preti lomljenjem kičme (Zgražavaju se nad sposobnošću da dete ubije mače, a onda napišu: Treba njih tako petardama ubiti!). A čini mi se da do roditelja slabo ko može da dopre. To će morati nekako da zaključe sami. Kešanski Jovana teško da im može otvoriti oči. Uvek se ljute na mene kada kažem da nije normalno da bebu vode u zadimljene delove kafića. Kada napišem da ne slikaju bebinu ojedenu guzu i ne kače u grupe, tražeći savet. Kada kažem da nije sve faza već vrlo često poziv za pomoć. Kada kažem da deca uništavaju sve oko sebe jer se u njima nešto ruši, a nema ko to da reši, sami ne znaju. Kada kažem da smo im stalnom kuknjavom usrali bar blisku budućnost, pa većina smatra da je uspeh laktati se, bez obrazovanja, imati milion pratilaca, biti Baka Svinja ili njegova devojka, graditi samopouzdanje filtriranim fotografijama gde se tek iznikle grudi stavljaju u prvi plan. Priča li neko zaboga sa tim devojčicama?

Ljute se kada kažem da treba da izleče sebe da bi pomogli svom detetu, jer ono nosi ko krst njihove frustracije, neispunjene ambicije, konflikte, očekivanja, njihove besove. Ono nosi na svojim plećima sve razgovore koji se nikada nisu desili, svu podršku koja je izostala, sve prekore, nipodištavanja, sva odsustva, nemanja zagrljaja, niti vremena, sve granice koje su morale da bud una vreme povučene.

I onda proslavi kraj školske godine tako što ubije mače ili razruši sve na plaži ili se pijan popne na vrh zgrade.

I dočeka da, evo, sada svi pričamo o njemu. O njima. Kao manijacima, ubicama, o onima koje će apsolutno totalno razjebati ovo društvo “Jadna je naša budućnost sa njima!”

Okej kevo, ali je i jadna bila njihova prošlost (neretko i sadašnjost) sa nama, samo to tad nije bilo važno.