Švedska se često, makar na Balkanu, percipira kao obećana zemlja idealna za život. Koliko je to baš tačno govori iskustvo jednog našeg čoveka koji već dugo živi u Švedskoj. Ovo su njegova zapažanja objavljena u rubricu Moj život u inostranstvu, lista Politika.
Tekst prenosimo u celosti.
U Skandinaviju sam se doselio kad sam bio još mlad i zelen. U Jugoslaviji sam brzo napredovao i postigao uspeh u karijeri, ali sam shvatio da ako hoću još više da se usavršavam i napredujem moram da promenim sredinu.
Tako sam se našao u inostranstvu…
Kad se čovek nastani u kapitalizmu tek mnogo kasnije shvati da je to skraćeni život za samo jedan mesec u godini, dok ostalih jedanaest se radi da se plate visoki porezi i ostali troškovi.
To znači da ljudi ne žive tih 11 meseci, nego samo – postoje.
Ipak, moram da objasnim da nisu kapitalisti ti koji izrabljuju nas pojedince koji privređuju, već su to političari, napisao je svojeručno proletos u junu naš čovek,Dragan T, u rubrici Moj život u inostranstvu beogradske Politike.
I sâm sam bio 14 godina političar, zato znam šta govorim. Sa kapitalistima se može pregovarati o različitim ekonomskim shvatanjima, ali je to apsolutno nemoguće sa političarima.
Oni određuju na šta i koliki će se plaćati porez i mi obični smrtnici baš nikako ne možemo da utičemo na te političke odluke.
Na primer, postoji pet različitih poreza koji moraju da se plate za korišćenje električne energije, šest različitih poreza na korišćenje automobila, itd.
Postoji poduži spisak budalaština koje su političari izmislili kao što su porez na kišu koja pada na krovove naših kuća. Taj porez mora da se plati čak i ako kiša uopšte nije padala.
Zemljoradnicima koji se bave stočarstvom je nametnut specijalni porez jer njihove životinje „ispuštaju gasove” i to „zagađuje ljudsku sredinu”. Takvih glupih i izmišljenih poreza ima podosta kako bi se napunila državna kasa.
Ono što mnogi Evropljani uopšte ne znaju i to je čudno, da u Švedskoj, zemlji u kojoj ja trenutno živim, ne postoje prave kafane.
Može da se nađe, tu i tamo, poneka picerija ili restoran brze hrane gde se uglavnom brzo ruča u sred dana, plati račun i oslobodi stolica za drugog gosta koji isto hoće da brzo ruča pre nego što se vrati na posao.
Nije ni čudno da Šveđani nemaju kafane, ljudi su osam sati na poslu, imaju jedan sat za ručak, plus oko dva sata putovanja do i od posla. Nema druženja, ljudi koji se sreću tu su zbog posla, drugog kontakta nema.
Nemaju vremena za druženje, jer su celog dana negde na poslu.
Subotom i nedeljom se kod kuće pere, čisti i pravi hrana za doručak i večeru, celu nedelju unapred.
Posete poznanicima ili kućnim prijateljima retko se dešavaju. Zbog toga su izmišljeni čudni običaji.
Posle 26 godina i ja sam doživeo jednu takvu posetu. Toliko vremena trebalo je mom prijatelju da me pozove da ga posetim u njegovoj kući, iako je on, sa svojom ženom, više puta bio moj gost. Kod mene druženje traje sve do jutra, na naš srpski način.
Pre posete, od mog prijatelja dobio sam precizno obaveštenje sa naznačenim vremenom dolaska i koliko dugo će moja poseta trajati. Došao sam u zakazano vreme, kupio sam buket cveća za njegovu ženu i flašu vina na dar domaćinu.
U Švedskoj postoji jedno nenormalno pravilo po kome se sve vrste alkoholnih pića mogu da kupe jedino u jednom državnom preduzeću.
Ono se „brine o našem zdravlju” i zato su svi artikli tamo skuplji od četiri do deset puta. To je dovelo do toga da Šveđani kupuju alkohol u inostranstvu ili lično prave svoja pića, iako je to strogo zabranjeno.
Rezultat takve idiotske politike je da Šveđani nemaju normalan odnos prema alkoholu kao ostali svet. Većina ljudi pije samo petkom i subotom uveče i onda to rade neurotično, više nego što treba jer su imali pauzu od nedelje do četvrtka.
S druge strane biti „bolestan” u ponedeljak ujutru ne toleriše se kod poslodavaca, naročito ako se to ponavlja.
Sve ono što političari ne mogu da kontrolišu ili oporezuju oni zabrane. Ovih dana sam video na TV-u da je jedan ministar ukinuo zakon o zabrani igranja u picerijama i noćnim klubovima.
Pre ukidanja ovog propisa morali ste da nabavite dozvolu od lokalne zajednice koju ste plaćali da bi igrali i pevali.
Međutim, zaboravili su da ukinu dozvolu i za muziku, pa sad ako hoćete da igrate i pevate uz muziku, ipak, morate da platite.
Šveđani za razliku od Srba nemaju komplekse, a Šveđanke su za Srpkinje izmislile lepotu
Izlizana prica. Sto se ne vrati kada mu je tako tamo? Imam preko rodbinu i druze se i sa strancima i sve normalno. A i ljudi u Srbiji rade duze dnevno nego tamo.