„Šta želiš biti kada porasteš?“ Pitale su mame, bake, učiteljice, očevi, prijatelji, ali i poznanici. Od malena pa sve do danas. I svi smo mi imali ladicu prepunu snova koja je spremno čekala da se najveće ambicije ponude kao savršeni primeri nedostižnih želja. A čak i one dostižne odrastanjem su postale smešne, jer žureći da odrastemo svi smo zaboravili kako je lepo biti dete i usporiti taj proces odrastanja koji te tera u ozbiljnost, formalnost i robovanje rokovima, sistemu, pravilima i svojim očekivanjima koja su se našla u onoj ladici pored. A koju nikada niste otvarali, jer ste se plašili da ako pokušate nećete uspeti. Ključa odavno na vidiku nema.
svi smo mi imali ladicu prepunu snova koja je spremno čekala da se najveće ambicije ponude kao savršeni primeri nedostižnih želja.
Svi ste odjednom narasli. Neke emocije prerasli. Suze smehom zamenili i klovnovske maske prigrlili. Svi ste obukli odela i haljine do kolena. Ne iznad, jer nije prikladno. Od osam do četiri, od ponedeljka do petka. Nekada i subotom. Nekada i nedeljom. Dani u godini, godine u životu, crne tačke na papiru koje više ne liče na interpunkcije, jer su znakovi odavno negde nestali kraj puta. Što ste narasli? A što nam deca danas još brže rastu? Žure, jure i silno hrle da prigrle šminku, haljine iznad kolena koje se spajaju sa dubinama dekoltea, skrivajući plitkost sistema koji takve vrednosti promiče. Vratite decu u pesak. Neka se igraju.
Svi ste odjednom narasli. Neke emocije prerasli. Suze smehom zamenili i klovnovske maske prigrlili.
Da se vratim u prvi razred osnovne škole i ponovo čujem pitanje sa početka priče, znala bih iz stopa koji je moj odgovor. Želim biti dete. Što duže u životu koji svakoga dana nameće stotinu i jedno pravilo odraslima koji su tako željni ostali da se prljaju u pesku. I da preskaču lastiš, igraju žmure, a ne zatvaraju danas oči pred surovom istinom svakodnevice. Dajte mi tu nesmotrenost, nepromišljenost i spontanost koja je obeležila čitavo detinjstvo. Dajte krvava kolena od padova sa bicikla, jer mnogo manje bole od padova na putu uspona u ovom odraslom životu. Za te rane su bili spremni oni šareni flasteri i tople reči utehe uz keks koji sam umakala u toplo mleko pre spavanja. Sada niko ne pokušava pomoći, jer kaže da se tako lakše uči. Kada one kraste ponovo guliš padajući na jednu te istu ranu.
Želim biti dete. Što duže u životu koji svakoga dana nameće stotinu i jedno pravilo odraslima koji su tako željni ostali da se prljaju u pesku.
Kad narastem želim biti dete, koje će se ljuljati u parku i klackati ne morajući vagati težinu reči koje danas ne stvaraju nikakvu zabavu kao onda klackanje u parku. Danas uvek neka strana prevagne. Kao detetu bilo mi je lako ispuniti bojama praznine u bojankama, a danas praznine postaju otporne na boje, jer su odjednom dobile dimenziju više. Dobile su dubinu koju kroz 3D naočale gledam pokušavajući shvatiti kako se ona ispunjava.
Dete nikada nije mislilo da je nešto pogrešno, jer je srljalo u svaku priliku i nepriliku. Odrastao čovek od svake prilike pravi naučnu fantastiku i meri pa tek onda seče. A dete je seklo i najčešće sasecalo svakog sagovornika u korenu. Nije bilo problema. Bilo je samo fleka od blata, ali i prljavština te uči kako da sve sa sebe opereš. Danas svi upeglani i doterani pazimo da nam se ne omakne kakva greška. A najveća se omakla u trenu kada smo odlučili naglo odrasti.
Kao detetu bilo mi je lako ispuniti bojama praznine u bojankama, a danas praznine postaju otporne na boje, jer su odjednom dobile dimenziju više.
Kad narastem želim biti dete, jer jedino je dete znalo voleti ne misleći o tome voli li ga iko zauzvrat. Njemu interes nije bio poznat pojam, a opet znao je šta je to ljubav, jer su ga svi voleli. Dete je moglo ostati da se igra da mu nisi rekli da je vreme da pođe kući. A onda mu dali spisak želja i očekivanja za punoletstvo. Ko je rekao da se mora odrasti?
Danas svi upeglani i doterani pazimo da nam se ne omakne kakva greška. A najveća se omakla u trenu kada smo odlučili naglo odrasti.
Ova deca žive bez TV-a i drugih modernih uređaja
Dodaj komentar