I tako unedogled…
Ona je prvo prerezala detetu i sebi vene, onda je zapalila stan, pa svoju, tu već krvavu trogodišnju ćerku, bacila sa četvrtog sprata.
Onda je i sama skočila za njom.
Čak ni te dve strašne smrti teško da će nas naterati da mislimo o razlozima, još manje o tome ko je u sistemu i institucijama zakazao. Jeste, neko nije uradio svoj posao. Ili socijalni radnici ili lekari ili mi i ono opšte mesto koje mrzimo, a dešava nam se – ta žena je bila luda, verovatno, ali šta se to mene tiče… ‘prebaci tv kanal, ne mogu da se trujem tuđim problemima’.
I tu se vest završava.
Već sutra će se desiti nešto slično ili isto sa smrtnim ishodom i nikoga neće biti briga za to.
Ako smo nekad i bili društvo solidarnih, brižnih, odgovornih i saosećajnih, više to, očigledno, nismo.
Čekala sam kontrolu pred ambulantom psihijatra kad sam pročitala ovu vest. Bilo nas je petnaestak u hodniku sa sedam, osam stolica i svi prisutni su već znali, shvatam. Komentarišu. Iako i sami u nekom sličnom problemu složili su se da je bila luda. Ta mrtva žena sa mrtvim detetom. Luda, kažu pacijenti.
Koja muka, koja bolest, koje ludilo je prag preko kojeg pređeš i presečeš vene ćerki, vatrom obrišeš prošlost, pobegneš s plodom svoje utrobe u bezdan skokom sa četvrtog sprata?
‘Nešto tu nije bilo u redu’, kažem ženi u ranim šezdesetim koja sedi pored mene, ‘nešto što nikada nećemo saznati, jer je lakše sve nas proglasiti ludim, nego ponuditi pomoć i tražiti način da promenimo sebe, da obratimo pažnju, da se pozovemo na nekakvu savest i odgovornost.
Sigurna sam da bi Danijela i njena ćerka bile žive da smo bar probali da nešto uradimo, ne znam…’. Tu mi nestanu reči i smisao tragedije koja će već sutra biti bajata kao hleb od pre tri dana.
‘Ništa tu nije bilo u redu, kao što ovde nema reda, pa čekamo dva sata, ovom šljamu od lekara sve je preče od ljudi, tu su im kolege, prijatelji, ovi s ukrasnim kesama što ulaze kad i kako hoće! Muka mi je, nisam dobro i ne mogu više da podnesem ove zakazane psihijatrijske termine u kojima slušam samo glupe fraze i kljukam se lekovima, a sve što treba mi je razgovor!’, rafalno je izletelo iz duše te žene, zaglavljene između sopstvenog problema i onoga što je sada već mrtva žena uradila.
Na Bežanijskoj kosi, u Ulici Ismeta Mujezinovića, komšije su u čudu, jer im je porodica koja više ne postoji delovala normalno, ‘bili su fini’, ‘nikad nije bilo problema s njima’, ‘ne verujem da se ovo desilo!’ i ostale trice i kučine.
U šta mi, u stvari, gledamo kad s komšijama prozborimo po koju reč? Vidimo li dalje od površine, dublje od toga da li je dete pristojno obučeno, da l’ je prljavo, da l’ se svađa s vršnjacima, je l’ agresivno ili zlostavljano, može li majka da o njemu brine kako treba, treba li njoj pomoć, savet, terapija?
Žena koja sedi pored mene leči se od depresije. Hrabro mi je pokazala izveštaj lekara. I ja njoj. Bilo nam je lakše da uradimo to, nego da tugujemo zbog tuđih i sopstvenih dijagnoza. Bežanje nije rešenje, ali dok stignemo na red kod psihijatra, ako uopšte stignemo…
Ćaskamo… Elem, nadležni Centar za socijalni rad, besmisleno mesto za zapošljavanje partijskih kadrova i raspolaganje tuđom mukom, oglasio se saopštenjem da u porodici koja više ne postoji nije bilo prijavljenog nasilja. Aha. Znači prvo prebijanje, zlostavljanje, ucenjivanje, uhođenje, pa tek onda briga o životima? Aha.
Kako niko u primarnoj porodici nije primetio da se ispod vrha ledenog brega života žene u ranim četrdesetim, fakultetski obrazovane, postoji milion puta veći teret s kojim ne može da se izbori? Kako, bre, ne vidite tu tuđu muku?! Nikad mi neće biti jasno, ali pošto se i sama borim s suicidnim snovima i mislima, a volim život, pitaću doktorku…
Dr: Kako ste sada, M.?
M: Očajno. Čekaonica je prljava kao kontejner, prepuna kao kontejner, odvratna, muka mi je i da dođem… ali, doktorka, ja želim da živim, pomozite mi!
Dr: (kuca izveštaj sve vreme dok joj pričam, povremeno me nešto pita, ne sluša odgovor): Za sve postoji rešenje, da znate, postoji uvek…
M: Pa recite mi koje je…
Dr: Sami ćete ga pronaći, evo pijte ove lekove, imate pet različitih, pa se vidimo za mesec dana…
M: Da, hvala. Ako se ne ubijem zbog svega što sam vam rekla, videćemo se, da. Hvala, doviđenja.
Žena koja je sedela pored mene čeka da završim. Zove me na kafu. Odbijem ljubazno, žurim, izvinite, a sve u meni ključa od nemoći, strahova, besa.
Od ambulante do stana mi inače treba petnaest minuta, ali čitavih pola sata koliko sporo sam hodala zbog bolova u duši, razmišljala sam o toj vesti, o toj odluci, o tom činu očajnice čiju muku, bolest, ulogu koju je kao žena, majka, prijateljica, koleginica i supruga imala, niko nije ni sekundu mislio. Samoća boli, mnogo. Ko nije osetio neka se ne meša, još manje sudi i presuđuje.
Kod kuće me sačeka neki od dnevnika nacionalnih televizija. Prva vest – pomenuta tragedija antičkih razmera i razloga. Već u sledećoj vesti saznam da se danas ubila i 65-godišnja žena i još jedan muškarac u glavnom gradu države. Možda još neko za koje mediji ne znaju, sigurno još neko, znam.
Dobro obavljen posao, smrti!, pomislim i uspešnim i jakim bacanjem o pod slomim daljinski upravljač za tv.
Isključim tv. Isključim život.
Obučem čistu majicu i odem do bolesne baka Rade iz susednog ulaza. Samo da je pitam kako je. Dobro je.
I tako… Život je čudo neviđeno, stvarno.
Vreme je da ga produžimo i ljudima oko sebe.
Onako sebično i uporno, kao da je naš. I jeste naš, da.
Zasto odmah optuzujemo „ustanove, institucije, sistem“? Srbije jeste jadna i bedna i ljudi se bave samo svojom mukom jer nemaju snage da se bave i tudjom (ni clanova porodice a kamoli komsije ili nekog potpuno nepoznatog) – ali nije mnoooogo bolje nigde u svetu! Setite se price od pre nekoliko nedelja o one dve nesrecne sestre i majke koje su umrle od gladi u Becu – jesu li njima njihove fine i civilizovane austrijske komsije pokucale na vrata da provere kako su? Austrijske institucije? Nisu. Problem je sto zivimo u velikim gradovima, ne dizemo glavu od posla (ili telefona), nemamo vremena ni za sopstvenu decu (pa i njih prepustamo tim „institucijama“ – obdanistu, skoli). Ja zivim u Skandinaviji, tom cuvenom „najsrecnijem“ delu sveta gde jelte niko nije depresivan, i verujte mi, mogu da CRKNEM nasred ulice glavnog grada i da me niko i ne pogleda. A da ne govorim o komsijama koje ne umeju na da se pozdrave. Jesu mozda ova bogata drustva „humanija“, ali niko ovde nije nista manje usamljen ili depresivan, pola nacije je ili na alkoholu ili na antidepresivima. Nazalost, tako je. I ovde lekari kucaju po tastaturi dok im vi pricate o svojoj muci i samo vam daju recept kad vi zavrsite pricu. Eto, mozda vam sad bude malo lakse. Pozdrav od redovnog konzumenta „Prozaka“ iz tzv. „najsrecnije zemlje na svetu“.