Na prvom peronu postavljen je plavi voz za Sombor, koji ovaj put nije kasnio. U vozu zagušljivo, sedišta su neudobna, a prozori pokvareni. Čeka me dva i po sata do Sombora gde odlazim nakon dugo vremena, u posetu drugarici.
Na železničkoj stanici u Somboru, može se snimati film iz 19. veka, jer je ovde vreme stalo. Ne dam da mi ovo pokvari raspoloženje i krećem ka malom salašu gde me čekaju domaćini. Dočekuje me pravi bački ručak, štrudla sa makom i obavezna domaća rakija. Svi ukućani uključuju se u pravljenje programa za moj boravak u Somboru, i već nakon ručka odlazimo do centra grada.
Tada doživljavam prvi šok, jer taksimetar pokazuje 80 dinara za vožnju od 10 minuta. Odmah sam se setila novosadskih taksista koji bi za istu razdaljinu vožnju naplatili barem 300 dinara. Prijatno iznenađena, krećem u obilazak grada. Drugarica, koja je rođena u Somboru, ponosno mi priča istorijske činjenice dok me vodi do županije, ogromne zgrade koja me je odmah podsetila na Beč.
Nisam znala da je ovaj grad proglašen za najzeleniji grad Evrope i da je nadaleko čuven po bođošima koji su doneseni iz Misisipija još 1903. godine. Na trgu u Somboru, sve je čisto, sređeno, tu je i fontana, gradska kafana, poslastičarnice i kafići. Ono što me iznenađuje je da na ulicama nema mnogo ljudi. Sve je mirno i tiho, i ako bismo poredili Sombor sa Novim Sadom, slobodno mogu da kažem, ovde je neko pritisnuo pauzu. Niko ne žuri i ne trubi, a biciklisti su u stanju da voze iza vas deset minuta dok ih ne primetite i pomerite se u stranu.
U Somboru kažu ima sve manje mladih. Odlaze na studije, u Novi Sad ili Beograd, traže posao u većim gradovima, ali vikendom još uvek ima nekoliko mesta gde se možete dobro provesti. Prvo veče odlazimo u jednu od modernih kafanica, gde se opet prijatno iznenađujem pristupačnim cenama. Ako ste prvi put u Somboru, teško da to lokalci neće primetiti. Momci se ne ustručavaju da priđu, veoma su kulturni i veseli. Kažu vole Novi Sad, a Novosađanke su najlepše devojke. Pravi Somborci otežu dok pričaju još više nego Novosađani, a upotreba reči poput krša i penal, nije mi bila najjasnija. Ovo su lokalni izrazi koje ćete često čuti od mladih, a ako vam neko od njih kaže da idete na apatinski, to znači da misli da ste zreli za duševnu bolnicu koja se nalazi na Apatinskom putu.
Fajront je svuda u 2 sata, nema Caribica ili Bubija za prejedanje nakon izlaska i odlazimo kući na spavanje. U nedelju, domaćini me vode u Cafe de Sol, do kojeg odlazimo peške, šetajući pored keja, bazena i somborske plaže Štrand. Restoran se nalazi na kanalu gde plutaju lokvanji i gde se meštani kupaju. Ovde možete jesti odličnu meksičku hranu i uživati u prirodi.
U povratku, opet odlazimo do centra, gde se kao svaki pravi turista slikam na klupi sa Lazom Kostićem koja je postavljena na glavnoj ulici, kako Somborci kažu. Ono što je nama Zmaj Jovina, to je njima jednostavno glavna ulica. Niko je ne zove ulica kralja Petra i mnogima treba nekoliko minuta da se prisete kako se zapravo glavna ulica zove. Prolazimo pored gimnazije, somborskog pozorišta, galerija, katoličke i pravoslavne crkve.
Taksijem odlazimo do jednog sasvim drugačijeg dela Sombora koji se zove Selenča. Naspram starog dela grada, ovo doživljavam kao urbani kraj jer su ovde uglavnom zgrade, ima mnogo kafića i restorana brze hrane.
Opet nazad do salaša, po stvari i spremanje za povratak. Voz ni ovog puta nije kasnio, ali je bio prepun. Studenti se vraćaju i mnogi nose kofere i putne torbe. Puštam play dugme za muziku na telefonu, ali i u glavi. Na stanici piše Novi Sad, izlazim iz voza i žurim, jer je pauza gotova. U Sombor ću se vratiti sigurno kada mi opet bude trebao odmor, zelenilo i predah.
Somborcani?? Valjda Somborci!!