Voditeljka „Dnevnika 2“ Ivona Pantelić prošla je kroz težak period kada joj je otkriven rak, a svojoj borbi otvoreno je govorila.
– Meni je bilo mnogo lakše kada sam otvoreno pričala o svemu. Generalno polazim od toga da se ništa ne može sakriti i uvek kada se nešto tako sazna bolje je da sama kažem.
Tada se osećam rasterećenije i bude meni lakše a ljudi se suočavaju sa tim kako istinu moraju da prihvate. Druga strana jeste možda i taj humani deo.
Ja ne mislim da sam neki humanitarac ali ima jedan momenat kada sam pomislila: “Ako sam ja osoba u medijima, značiće da ljudi čuju od mene i moju priču”. Lakše će im biti, pogotovo osobama koje trebaju da prođu kroz to kroz šta sam prošla i ja.
Meni je drago što su mi se masovno javljale žene i pisale mi da bi podelile samnom priču o svojoj bolesti. Kada sam se ja spremala za lečenje, moja drugarica koja je takođe prošla kroz sve ovo, dovodila je svoje prijateljice koje su prošle kroz ovu bolest i pričale mi kako je bilo.
Tako sam i ja imala volju, snagu i potrebu da iskustvo kroz šta sam prošla ispričam ženama i da im poručim da ne treba toliko da se plaše već da je to jedan proces u kome moraju da budu istrajne. Kao što je zdravlje za svakog čoveka tako je i bolest. To mora da se prihvati i kroz to mora da se prođe – rekla je Ivona za Blic.
Pantelićka je otkrila i kakve je misli imala od trenutka kada se uhvatila u koštac sa bolešću.
– Kćerka Maša je meni bila veliki oslonac ali ja ipak nisam želela da je previše opterećujem mojom pričom. Čovek prvo sa sobom mora da reši sva ta pitanja, da bi išao dalje, jer nikakva druga osoba ne može nešto specijalno da pomogne.
Može rečima, toplinom i zagrljajem ali osoba mora sama sa sobom da bude dobro, da se pomiri sa nekim stvarima, da reši i odluči.
Ako je osoba dobro sa sobom, biće i sa okolinom. Inače, u najgorim trenucima sam Iščitavala literaturu i shvatila da sam kriva što se nisam kontrolisala na vreme, jer sam bolest mogla i ranije da otkrijem.
Ali onda sam sebi rekla da je ova bolest izlečiva i da moram da se uhvatim u koštac sa njom. Sebi sam govorila da ću proći kroz jedan crni tunel ali i da se nadam da na kraju stoji svetlost.
Shvatila sam da moram da prođem kroz proces operacije i lečenja koji traje godinu i po do dve, ali da ću posle toga da budem zdrava žena.
Ta misao me je vodila, ali i snaga što imam kćerku, roditelje i sestru kojima sam još potrebna. Mnogo sam radila i imala sam malo dana odsustva sa posla, što mi je mnogo pomoglo.
U početku nisam želela da to ljudi znaju oko mene jer sam se plašila sažaljenja, ali jako brzo me je i to prošlo.
Kada sam shvatila da imam snage da kroz sve prođem, da ću ići na lečenje i da ću slušati savete doktora, onda je i taj strah od sažaljenja prošao.
Dodaj komentar