Rešenje Ive Andrića za Kosovo: „Arbanaše muslimane iseliti u Tursku, Albaniju podeliti“

Problem sa arbanaškim (arbanasi je stariji naziv za narod koji živi na prostoru današnje Albanije) pretenzijama na Kosovo i Metohiju još pre Drugog svetskog rata je uočio srpski nobelovac Ivo Andrić.

Vlada naručila rešenje za Kosovo od književnika

Poznati književnik je tada bio visoki diplomata Kraljevine Jugoslavije i na zahtev Vlade, januara 1939. godine izradio je projekat rešenja „kosovskog problema“, u kojem je predložio iseljenje dela albanskog stanovništa u Tursku, kao i podelu Albanije između Jugoslavije i Italije, prema kojem je Srbija trebalo da dobije Severnu Albaniju i luku Drač!

– Podelom Arbanije nestalo bi privlačnog centra za arbanašku manjinu na Kosovu, koja bi se, u novoj situaciji, lakše asimilovala. Mi bismo, eventualno, dobili još 200.000-300.000 Arbanasa, ali su oni većinom rimokatolici, čiji odnos sa Arbanasima muslimanima nikad nije bio dobar. Pitanje iseljavanja Arbanasa muslimana u Tursku takođe bi se izvelo pod novim okolnostima, jer ne bi bilo nikakve jače akcije da se to sprečava –  predložio je Andrić u svom rešenju kosovskog problema.

Nažalost, srpska Vlada nije odmah odreagovala na Andrićev projekat, uskoro je počeo i Drugi svetski rat i cela ideja rešenja kosovskog problema je pala u vodu.

Uzimanje Skadra bi bilo od velike ekonomske koristi Srbiji

Za razliku od književnih, Andrićeva politička dela su u posleratnoj komunističkoj Jugoslaviji decenijama gurana pod tepih, a o čvrstim nacionalnim stavovima jedinog našeg nobelovca kao da i danas, posle 125 godina od njegovog rođenja (9. oktobar), mnogi u Srbiji ne žele da govore.

Jedno od tih dela je upravo referat „O arbanaškom pitanju“. U njemu je Andrić dao svoje rešenje kosovskog problema – iseljavanje Arbanasa muslimana u Tursku, kao i proširenje srpske države do luke Skadar. I pored toga što je čvrsto zastupao tezu „Balkan – Balkancima“, Andrić je podelu Albanije predložio posle susreta sa italijanskim ministrom inostranih poslova u januaru 1939. godine.

– Dozvola Italiji da uzme makar deo balkanske teritorije je manje zlo, jer je za nas u ovom trenutku važno samo jedno, a to je strategijsko osiguranje Kosova –  poručio je Andrić.

– Uzimanje Skadra moglo bi u tom slučaju biti od velike moralne i ekonomske važnosti. To bi nam omogućilo izvođenje velikih hidrotehničkih radova i dobijanje plodnog zemljišta za ishranu Crne Gore – pisao je Andrić.

Srpski nobelovac je smatrao da bi se podelom Albanije i deo albanske manjine na Kosovu lakše asimilovao.

Andrićev politički angažman  danas bode oči

Zbog ovog referata, Ibrahim Rugova je posle Titove smrti, kao tadašnji predsednik Društva pisaca Kosova i Metohije, tražio da se izbrišu sva dela nobelovca iz literature na albanskom jeziku.

Istoričar dr Dragan Petrović ističe da Andrićev politički angažman i danas mnogima bode oči, jer je čuveni književnik bio veliki srpski rodoljub, što po savremenim političkim standardima koji se nameću i nije poželjno.

– Sa stanovišta današnje medijske i jednog dela političke scene u Srbiji, Andrićevo zalaganje za interese zemlje i naroda je neprihvatljivo, isto kao što ne mogu da mu oproste ni to što je bio pripadnik „Mlade Bosne“ i jedan od desetina hiljada srpskih političkih zatvorenika i stradalnika u Austrougarskoj. Svedoci smo da se mnogi od ovih, kako na Zapadu, tako i na prostoru bivše Jugoslavije, trude da revidiraju istoriju, pa Gavrila Principa nazivaju ubicom i ekstremistom. Ko zna, možda i Andrića proglase teroristom –  naglašava Petrović.

On ističe da je, pored diplomatskih podviga između dva rata, u celokupnom stvaralačkom, ali i političkom opusu Andrića bila prisutna konstanta – protivljenje ideji bošnjaštva na platformi Benjamina Kalaja, kao i protivljenje nametanju muslimanske nacije u komunističkoj Jugoslaviji.

Podelu Albanije je ponudila i Italija

– Andrić je u isto vreme bio prepreka i svim velikohrvatskim i vatikanskim planovima, jer je kao rimokatolik po rođenju, bio i ostao Srbin po nacionalnosti, poput mnogih drugih Srba rimokatolika iz Bosne i Hercegovine, Dubrovnika, Boke i Slavonije. Upravo životne poruke Andrića, ali i Njegoša i Meše Selimovića danas smetaju onima koji žele da prekroje istorijske činjenice na našim prostorima“, zaključuje Petrović.

Podelu Albanije je jugoslovenskom rukovodstvu ponudio italijanski ministar inostranih poslova grof Galeaco Ćano početkom 1939. godine. Knez Pavle je ovaj plan odbio uz obrazloženje da nam „ne treba više nijedan Albanac“, ali je predsednik Vlade Milan Stojadinović od Andrića, koji je praktično obavljao funkciju ministra diplomatije, zatražio detaljnu analizu.

Andrićev referat, napisan 30. januara 1939. godine čuva se u Arhivu Srbije – „Fond Milana Stojadinovića“, kutija 37.

Ovaj tekst je prvi put objavljen u „Časopisu za suvremenu povijest“, 1977, IX, br. 2 (24), str. 77-89. Hrvatski istoričar Bogdan Krizman je bio urednik ovog glasila i dokument je, zajedno sa Krizmanovim komentarima štampan pod naslovom „Elaborat dra Ive Andrića o Albaniji iz 1939. godine“.

Izvor: beograd.in