Nedeljnik „Radar“ objavio je ispovest mlade žene, koja je bila pacijentkinja Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. Ona je opisala nehumane uslove lečenja, kao i ponašanje lekara i medicinskog osoblja zbog čega se, kaže, nikada nije osećala toliko poniženo. Pored toga svedočila je nasilju čuvara nad bolesnom ženom.
Prenosimo deo teksta, a celu ispovest možete čitati na sajtu „Radara“.
– Bila sam u vezi sa problematičnim čovekom, i jedna od čestih svađa dovela me je do nervnog sloma. Tresla sam se celim telom, i nisam bila u stanju ni reč da progovorim. Ipak sam ostala dovoljno prisebna da odmah odem u urgentnu službu Klinike za psihijatrijske bolesti ‘Dr Laza Lazarević’, i zatražim hitnu pomoć.
Dok sam čekala na prijem, malena čekaonica se ubrzano punila. Bilo je tu svakojakog sveta, a pojedini su došli u pratnji policije, bilo da su bili pijani ili da su nešto incidentno napravili. Uprkos gužvi, relativno brzo sam ušla u mini-ordinaciju, odmah pored šaltera.
Unutra dežurna psihijatrica. Ja joj pričam, ona sve zapisuje. Razgovor je trajao nekih desetak minuta, da bi mi doktorka prepisala jake antidepresive. Pila sam ih redovno, iako su imali nuspojave poput suicidalnih misli i želje za samopovređivanjem, čemu sam bila sklona još kao devojčica.
Znala sam da lek mora da se uskladi sa hemijom mog mozga, pa sam bila strpljiva.I zaista, već za desetak dana bilo mi je bolje, sve do nove svađe sa tad već bivšim partnerom.
Od njegove grubosti, ponovo sam ‘prsla’. Izgubila se. Poslednjom snagom sam ga zamolila da me odveze u ‘Lazu’, što je i učinio. Tako sam se opet našla u onoj istoj ordinaciji, ali sa drugom doktorkom. I opet sam joj ukratko prepričala ceo svoj život, uključujući i epizode razmišljanja o suicidu.
Tada je predložila da ostanem u stacionaru, sa čim sam se, onako izbezumljena, složila, ne znajući šta me čeka.
Medicinska sestra me je potom odvela u prostoriju za presvlačenje, takođe majušnu. Odeću sam predala tehničarima da je odnesu u sef. Mene su sproveli kroz treća vrata, nekako zastrašujuća, jer se kroz njih ulazi direktno u intenzivnu negu.
U toj ogromnoj prostoriji, punoj kreveta, nema privatnosti. Duž celog jednog zida je ogromno lažno ogledalo, kroz koje nas nadgleda osoblje, kako sam kasnije shvatila. Tada mi je jedan tehničar ubrizgao injekciju sedativa, pa sam se praktično onesvestila.
U dva navrata su me budili da bi mi dali da jedem, i opet mi dali injekcije. Ne znam koliko dugo sam bila u besvesnom stanju. Po buđenju, pomogli su mi da sednem za trpezarijski sto, u istoj prostoriji.
Za stolom su sedeli i drugi pacijenti, mahom odsutnog pogleda. Jedna žena mi se obratila, ljubazno, ali nekim zavereničkim tonom, da bi namah promenila ponašanje i krenula da me verbalno napada.
Kako je njena agresija sve više rasla, tehničari su je zgrabili, a kako je sve jače urlala, prvo je jedan svom snagom ošamario. Ona je pala, a on nastavio da je šutira, posebno u stomak.
‘Nikad se nisam osećala toliko poniženo’
Na kraju su je vezali kaiševima za krevet, dali joj sedativ, ali bez ikakvog efekta. Žena je celu noć vrištala ‘boli me’, dok nije ostala bez glasa.
Htela sam da joj pomognem, ali sam bila uplašena, i od nje i od tehničara, listom nabildovanih. Razmišljala sam u tom jezivom polumraku, gotovo paralisana, da ti njihovi mišići imaju smisla ako treba da se savlada kakav krupan muškarac.
Udarati ženu, sitnu, bolesnu, bilo je em surovo, em krajnje nepotrebno. Jedva sam dočekala jutro uz njenu kuknjavu. Ostali su spavali, mrtvi drogirani.
Tog dana je na intenzivnu negu primljeno još par osoba, nesnađenih i nesvesnih gde su zapravo došli. Mene su prebacili na ‘L’ odeljenje, na gornjem spratu, predviđeno za lakše pacijente. Ovde su sobe odvojene na muške i ženske, i to je jedino dostojanstveno.
Jer, već odlazak u toalet lišava te svakog samopoštovanja: WC-i su čučavci, vrata na njima poluraspala, lavabo začepljen, dok iz tuševa teče hladna voda, mlaka samo na momente.
Kad tim neprijatnostima dodaš ono čime smo se hranile – uglavnom hlebom, s obzirom na to da su obroci bili mahom bljutavi ili bazirani na mesnom naresku, kao i grickalicama koje su donosili posetioci, logično je da nismo često odlazile u toalet.
Stomak mi je bio naduven, tvrd kao kamen, na šta su se žalile i moje cimerke. Uz neodržavanje higijene, a usled neadekvatnih uslova, sebi smo delovale sve jadnije.
Nije pomagalo ni grupno gledanje neke glupe TV serije, u trajanju od jednog sata, po pravilu. Poželjno odmaranje, u mom slučaju se svodilo na izbegavanje federa što je virio iz kreveta.
Pribor za jelo – limeni tanjirić i šolja, kao i izostanak noža – vraćao me je u predškolsko doba, uskraćujući mi dodatno dignitet odrasle osobe.
Stoga sam priliku za razgovor sa meni određenom psihijatricom doživela spasonosno. Međutim, u tom kratkom predstavljanju, usput pomenem da mi je kao vrlo mladoj umrla majka.
Tada se doktorka, ujedno i načelnica, koju je još pratio glas da je kupila diplomu na Kosovu, na mene ustremila rečima – šta ti misliš da si jedina, da si žrtva.., e, šta se ljudima sve događa… Zapravo, ona me je osuđivala što sam sebi dozvolila da dospem u psihijatrijsku bolnicu.
Umesto konstruktivnog dijaloga, dobila sam punu šaku lekova dnevno, koje sam gutala pod budnim okom medicinske sestre. Tako su mi prvi dani na ‘L’ odeljenju prošli u bunilu.
Jedne noći sam bila toliko ošamućena da nisam osetila impuls za mokrenjem, pa sam se upiškila u krevet. Dovukla sam se do sobe za medicinske sestre, i dežurnu zamolila da mi da presvlaku. Ona je to odbila, rekavši da je orman zaključan i da se javim ujutru. Nikad se u životu nisam osećala tako poniženom, niti ću to osećanje ikad zaboraviti.“
Ceo tekst čitajte na sajtu „Radara“.
Dodaj komentar