Ubrzo će večera. Vadim neke ćufte iz zamrzivača što je supruga ostavila. Idem po hleb s Lukom. Uz hleb kupujem još kojekakve gluposti u koje je moj sin uperio svoj prstić, a meni nešto došlo žao. Reko’ ako sam ja odrastao u bedi, neću da mojim klincima nešto fali. Tri kinder jajeta, jafa, jedna milka od 300 i dve od 100 grama, kutija čokoladnih bananica… Nek imaju deca da se zaslade. Mada i ja bih mogao da se nagradim, ionako nisam neki ćufta-fan!
Na red je došlo kupanje. Ne moraju baš svako veče, pomislih u sebi – istanjiće im se koža. Luku sam jutros već oprao (nakon velike nužne koju je obavio u krevetu), Milica barem zube nek plahne i odosmo da snivamo najlepše snove. Hoće da im pričam bajku. Ajde, krenuo sam od Crvenkape. Milica me opominje i kaže da se Luka plaši vuka i ne voli tu bajku. Hoće da mu pričam onu o hrabrom krojaču. Kome? Vi se šalite. Ja znam Crvenkapu, Pepeljugu i onu o patuljcima – hoćete nećete. A šta kažete da vam pričam o svojim vojničkim danima? Neće, naravno. Dajem im tablet pa nek’ nađu šta ih interesuje, internet je barem pun tih gluposti. Nekako sam doček’o jutro… Bilo je buđenja, ali preživeo sam. Sutra me je očekivalo isto to…
Nisam mogao dočekati dan kada ću na vratima ugledati nju-ljubav svog života, moju suprugu, ženu, moju kraljicu. Nikad je nisam više voleo nego tada kada se konačno vratila. Čim me je ugledala, prasnula je u smeh pa me tek onda poljubila. “Smrdiš ko đubre na suncu”, rekla je. “Kuća, kao atomska da ju je pogodila… Imaš neke ostatke od flomastera na licu…”
Shvatio sam – nije ti lako! Poražen sam! Bio sam mama nekih 36 sati i nisam uspeo. Ipak ću se ja držati onog što radim najbolje. Priznajem, nije lako i nemam pojma kako vam to polazi za rukom. Ja ću biti tu da uskočim, uvek kad zaškripi. I više me nikad ne ostavljaj samog s njima! Mojim malim anđelima!
Je l’ me sad razumeš? Rekla je s osmehom.
Da ljubavi, razumem te, odgovorio sam joj tiho i pohitao da se što pre ušuškam u krevet koji je mirisao na novu posteljinu koju sam JA promenio!
Dodaj komentar