Deca rođena u internet-eri prva generacija sa manjim IQ od svojih roditelja

„Prosto nema opravdanja za ono što činimo našoj deci“, kaže francuski neuronaučnik Mišel Demurže.

On smatra da digitalni uređaji negativno utiču na razvoj mozga dece.

„Mi im ugrožavamo budućnosti“, kaže on za BBC.

To je kontroverzna tvrdnja, koju je izneo u najnovijoj knjizi provokativnog naslova Fabrika digitalnih kretena.

Njegov izbor reči je možda surov, ali Demurže kaže da njegove stavove potkrepljuju provereni podaci.

Kao direktora istraživanja na francuskom Nacionalnom institutu za zdravlje i eksperta na tom polju koji je radio na nekim od najslavnijih svetskih univerziteta – kao što su MIT i Kalifornijski univerzitet u SAD – njegova knjiga je pokrenula veliku raspravu oko odgajanja i vaspitavanja dece.

Ali on uživa izvesnu popularnost i izvan akademskog sveta: Fabrika digitalnih kretena je bestseler u Francuskoj i prevedena je na italijanski i španski.

Jedan od najupečatljivijih argumenata iz knjige je da „digitalni domoroci“ – deca rođena nakon popularizacije interneta – imaju niži koeficijent inteligencije od njihovih roditelja.

Demurže kaže da je pre „digitalnih domorodaca“ svaka nova generacija nadmašila prethodnu.

BBC ga je zamolio da objasni zašto se to dešava.

Da li su današnji mladi prva generacija u istoriji sa nižim koeficijentom inteligencije od prethodne?

Jesu. Koeficijent inteligencije se meri standardnim testom. Međutim, to nije „zamrznuti“ test – on se često revidira.

Moji roditelji nisu radili isti test kao i ja, na primer, ali grupa ljudi može da dobije da radi stariju verziju testa.

Radeći to, istraživači su primetili u mnogim delovima sveta da koeficijent inteligencije raste od generacije do generacije.

To je nazvano „Flinovim efektom“, po američkom psihologu koji je prvi opisao ovaj fenomen.

Ali taj fenomen je nedavno u nekoliko zemalja počeo da se preokreće.

Istina je da na koeficijent inteligencije umnogome utiču faktori kao što su zdravstveni sistem, školski sistem i ishrana.

Ali ako uzmemo zemlje u kojima su društveno-ekonomski faktori prilično stabilni decenijama, videćemo da je „Flinov efekat“ počeo da jenjava.

U tim zemljama, „digitalni domoroci“ su prva deca koja imaju niži koeficijent inteligencije od njihovih roditelja.

To je trend koji je zabeležen u Norveškoj, Danskoj, Finskoj, Holandiji, Francuskoj…

Da li ovaj pad IQ-a izaziva korišćenje digitalne tehnologije?

Nažalost, još nije moguće utvrditi konkretnu ulogu svakog faktora, uključujući, na primer, zagađenje (naročito ranu izloženosti pesticidima) ili izloženost ekranima.

Ono što pouzdano znamo jeste da vreme koje dete provodi ispred ekrana ima značajan uticaj na IQ, čak i ako ono nije jedini krivac.

Veliki broj studija pokazao je da kad se pojača gledanje televizije ili igranje video igara, IQ i kognitivni razvoj opadaju.

Pogođeni su stubovi naše inteligencije: govor, koncentracija, pamćenje i kultura (definisana kao korpus znanja koji nam pomaže da organizujemo i razumemo svet).

Na kraju, ovi uticaji dovode do značajnog pada uspeha u školi.

A zašto korišćenje digitalne tehnologije ima taj efekat?

Uzroci su takođe jasno identifikovani: pad kvaliteta i kvantiteta interakcije sa porodicom, koja je ključna za jezik i emotivni razvoj.

Došlo je i do pada vremena posvećenog drugim aktivnostima koje obogaćuju nečiju ličnost (domaći zadaci, muzika, umetnost, čitanje, itd.); ometanje sna, koji je kvantitativno skraćen a kvalitativno narušen; prekomerna stimulacija pažnje, što dovodi do poremećaja koncentracije, učenja i impulsivnosti; nedovoljna stimulacija intelekta, što sprečava mozak da ostvari svoj puni potencijal; i naglašeno sedentarni način života koji, uz telesni razvoj, utiče na to kako se razvija mozak.

Kakvu štetu ekrani čine neurološkom sistemu?

Mozak nije „stabilan“ organ. Njegove „konačne“ karakteristike zavise od iskustva.

Svet u kom živimo i izazovi sa kojima se susrećemo modifikuju i njegovu strukturu i funkcionisanje, a neki delovi mozga postaju specijalizovani, neke mreže nastaju i jačaju, neke se gube, neke postaju deblje, neke tanje.

Primećeno je da vreme provedeno pred ekranom u rekreativne svrhe odlaže anatomsko sazrevanje mozga i njegovu funkcionalnost u okviru različitih kognitivnih mreža povezanih sa jezikom i pažnjom.

Mora da se naglasi da ne hrane sve aktivnosti razvoj mozga istom efikasnošću.

Šta to znači?

Aktivnosti vezane za školu, intelektualni rad, čitanje, muziku, umetnost, sportove i tako dalje imaju mnogo veću snagu da struktuiraju i hrane mozak nego rekreativni ekrani.

Potencijal za plastičnost mozga je ekstreman tokom detinjstva i adolescencije.

Nakon toga, on kreće da jenjava. Ne nestaje, ali postaje mnogo manje efikasan.

Mozak može da se poredi sa plastelinom.

Isprva, on je vlažan i lako je vajati sa njim. Ali vremenom postaje suvlji i mnogo teži za oblikovanje.

Problem sa ekranima, pogotovo ako deca u njih bulje iz rekreativnih razloga, jeste da oni menjaju razvoj mozga naše dece i osiromašuju ga.

Jesu li svi ekrani podjednako štetni?

Niko ne govori da je „digitalna revolucija“ loša i da je treba zaustaviti.

Ja prvi provodim dobar deo radnog dana sa digitalnim alatkama.

A kad je moja ćerka krenula u osnovnu školu, počeo sam da je učim da koristi neke softvere i kako da traži informacije na internetu.

Da li đake treba učiti osnovnim kompjuterskim veštinama i alatima? Da, naravno.

Isto tako, može li digitalna tehnologija biti relevantno oruđe u pedagoškom arsenalu nastavnika?

Naravno, ako je sastavni deo strukturalnog obrazovnog projekta i ukoliko upotreba određenog softvera efikasno promoviše prenos znanja.

Međutim, kad stavite ekran u ruke deteta ili adolescenta, gotovo uvek prevagne rekreativna upotreba koja najviše osiromašuje.

To uključuje, redosledom važnosti: televiziju, koja ostaje ekran broj jedan za sve uzraste (filmovi, serije, spotovi, itd.); potom video igre (uglavnom akcione i nasilne), i konačno, u vreme adolescencije, mahnito i beskorisno samoizlaganje na društvenim mrežama.

Koliko vremena obično deca i mladi provedu ispred ekrana?

U proseku, skoro tri sata dnevno za dvogodišnjake, oko pet sati za osmogodišnjake i više od sedam sati za adolescente.

To znači da pre nego što navrše 18 godina, naša deca provedu ekvivalent od 30 školskih godina ispred rekreativnih ekrana ili, ako tako više volite, 16 godina punog radnog staža!

To je prosto suludo i neodgovorno.

Koliko vremena bi deca trebalo da provode ispred rekreativnih ekrana?

Važno je uključivati decu.

Njima mora da se kaže da rekreativna upotreba ekrana oštećuje mozak, narušava san i ometa ovladavanje jezikom, slabi uspeh u školi, narušava koncentraciju i povećava rizik od gojaznosti, itd.

Neke studije su pokazale da je deci i adolescentima lakše da slede pravila u vezi s ekranima kad su im objašnjeni razlozi za to i kad se ozbiljno priča s njima o tome.

Opšta ideja je sledeća: u svakom uzrastu, što manje to bolje.

Preko tog opšteg pravila, konkretnije smernice mogu da se pruže na osnovu detetovog uzrasta.

Pre šeste godine, ideal je nemati nikakvu izloženost ekranu (što ne znači da s vremena na vreme ne možete da pogledate crtaće zajedno sa decom).

Što su ranije tome izloženi, veći je negativni efekat i rizik od daljeg preteranog konzumiranja.

Od šeste godine, ukoliko je sadržaj primeren i deca dobijaju dovoljno sna, upotreba može da poraste na pola sata dnevno, čak i sat, bez značajnih negativnih posledica.

Druga relevantna pravila su: bez ekrana ujutro pre odlaska u školu, ništa uveče pred odlazak na spavanje ili kad su sa drugim ljudima.

I, iznad svega, bez ekrana u sobi u kojoj se spava.

Ali teško je reći našoj deci da su ekrani problem kad mi, kao roditelji, konstantno provodimo vreme na našim telefonima ili za gejmerskim konzolama.

Ostatak intervjua možete pročitati na portalu Danasa.