Hrvati o Srbiji, Vučiću i EU: Evropi ne treba još jedan Orban, ovo je kraj licemerne igre

Srbija je dosad otvorila 17 od ukupno 35 poglavlja u pregovorima s EU, dok su dva poglavlja privremeno zatvorena, a to bi pak trebalo značiti da je napredak Srbije na putu prema EU realan i vidljiv na brojnim konkretnim područjima, pa i na području vladavine prava i demokratskih standarda. To je, međutim, daleko od istine, piše Večernji list.

Kako piše Denis Romac, kolumnista zagrebačkog Večernjeg lista, jedna od stvari koju je na ovim prostorima proteklih godina bilo jako teško razumeti, a još teže opravdati, bila je bezuslovna potpora koju je politički gospodar Srbije Aleksandar Vučić dobijao od Evropske unije, uprkos činjenici da je njegov režim iz godine u godinu postajao sve rigidniji i autokratskiji.

Srbija već šest godina vodi pregovore o pristupanju EU, što bi trebalo upućivati na zaključak da je vlast u Beogradu, barem formalno, proevropska. Međutim, u stvarnosti je situacija oprečna. Istovremeno dok pregovara s EU, srpska vlast, i to sve intenzivnije i beskrupuloznije, provodi neevropsku i protivevropsku politiku: uništava ionako krhke demokratske institucije, gazi i uništava opoziciju i ono malo neozavisnih i kritičkih medija koji još deluju u zemlji.

Srbija je dosad otvorila 17 od ukupno 35 poglavlja u pregovorima s EU, dok su dva poglavlja privremeno zatvorena, a to bi pak trebalo značiti da je napredak Srbije na putu prema EU realan i vidljiv na brojnim konkretnim područjima, pa i na području vladavine prava i demokratskih standarda.

To je, međutim, daleko od istine. Dok je u Hrvatskoj do urušavanja demokratskih standarda došlo nakon hrvatskog ulaska u EU 2013. godine, u Srbiji smo mogli pratiti neverojatan trend demokratskog srozavanja zemlje dok su istovremeno – polagano, doduše – ali ipak napredovali pristupni pregovori.

Sličan proces mogli smo videti i u slučaju Turske. Još prošle decenije činilo se da će ta velika i važna zemlja postupno napredovati na putu prema EU, sve dok oklevanje i zasićenje proširenjem u EU nije osnažilo turske nacionaliste i protivnike reformi što ih je ta zemlja u vreme očekivanja članstva u EU marljivo provodila pa Tursku danas teško možemo smatrati demokratijom.

Međutim, u turskom su slučaju zbog toga pregovori s EU već godinama potpuno blokirani, a pregovori Srbije i EU celo su se vreme odvijali uprkos činjenici da je Srbija istovremeno postajala sve neslobodnija zemlja, sa sve slabijim demokratskim institucijama, zemlja u kojoj je podela vlasti sve ugroženija i u kojoj se, doduše, formalno održavaju višestranački izbori, ali ti izbori nisu ni skroz slobodni ni pošteni. Na izborima u Srbiji, slično kao i u Turskoj, Mađarskoj ili Rusiji, unapred znamo pobednika.

Sve su to evropski birokrati, kao i ključne članice EU, zanemarivali iz političkih i geopolitičkih razloga, verujući u pretnje prema kojima će se Srbija, ako joj Evropa zatvori vrata, okrenuti Rusiji ili čak Kini. Pritom su svesno ignorirali ocene niza međunarodnih organizacija, poput Freedom Housea, Reportera bez granica ili organizacije Transparency International, koje su nedvosmisleno upozoravale na to da se situacija u Srbiji, kada je reč o demokratiji, slobodi medija i borbi protiv korupcije, i to u razdoblju od poslednjih šest godina – u kojem je Srbija i pregovarala o pristupanju EU – rapidno pogoršala umesto da se poboljšava.

Tako je, primera radi, Freedom House, koji je 2014. godine Srbiju uvrstio na popis slobodnih zemalja s polukonsolidovanom demokratijom, u svom izveštaju za prošlu godinu Srbiju isključio iz grupe demokratskih zemalja, svrstavši je među hibridne režime i zaključivši da je ta zemlja poslednjih godina zabeležila najveći demokratski pad i najnižu visinu demokratije od rušenja režima Slobodana Miloševića 2000. godine.

Upravo u tom razdoblju srpski je čelnik, dok je uveravao da je ulazak u EU strateški cilj Srbije, u što su poverovali u Briselu, Berlinu i Parizu, uspostavio totalnu vlast u zemlji i kontrolu nad svim sferama vlasti i medija po uzoru na nedemokratski režim Viktora Orbana u Mađarskoj.

No čini se da je tom licemernom odnosu Evrope prema nedemokratskom i autoritarnom režimu u Srbiji ipak došao kraj. Evropsko veće ove je nedelje prvi put nedvosmisleno zaključilo da Srbija nije spremna za otvaranje novih pregovaračkih poglavlja, i to zato što za to nije ispunila uslove.

Evropski šefovi diplomatija, naime, nakon svih ovih godina gledanja srpskim čelnicima kroz prste, odjednom su shvatili da Srbija ne ostvaruje dovoljan napredak kada je reč o demokratiji, političkom pluralizmu, slobodi medija, nezavisnosti pravosuđa i pomirenju u regionu. Zbog toga nova pregovaračka poglavlja nisu mogla biti otvorena.

Valja priznati da ovakva odluka ipak nije iznenađujuća. Nakon šest godina pregovora ovo je prva godina u kojoj Srbija nije otvorila nijedno pregovaračko poglavlje, uprkos formalnim željama Brisela, a pregovori Srbije i EU, čini se, polako ulaze u slepu ulicu.

Hrvatska je u šest godina, od 2005. do 2011. godine, uspela provesti sve potrebne reforme i zaključiti pristupne pregovore, dok je Srbija u svojih šest godina pregovora uspela otvoriti tek nešto manje od polovine pregovaračkih poglavlja, a zatvoriti samo dva, iako je Brisel prema Srbiji tokom dosadašnjeg pregovaračkog procesa, pogotovo kad je reč o političkim kriterijumima i pitanjima demokratije i vladavine prava, iskazao neverojatnu popustljivost, što nipošto nije bio slučaj u pregovorima s Hrvatskom.

Čini se da u Briselu, kao ni u ostalim najvažnijim evropskim prestolnicama, nisu više mogli zatvarati oči pred demokratskim sunovratom Srbije. Čak sedam članica EU ovaj se put protivilo nastavku pregovora sa Srbijom i sve one upozoravaju na iste probleme koji se odnose na stanje demokratije, vladavinu prava i korupciju, a odluka o otvaranju i zatvaranju svakog poglavlja donosi se jednoglasno.

Šta je razlog takvom preokretu u EU? Zašto je Evropa sada odjednom postala kritičnija prema nedemokratskim procesima u Srbiji?

Jedno od mogućih objašnjenja koje analitičari najčešće spominju odnosi se na činjenicu da se Evropa poslednjih nekoliko godina suočava s velikim problemima i krizama, stoga pitanje proširenja na zapadnobalkanske zemlje, pa i na Srbiju, nije visoko na evropskoj listi prioriteta.

Međutim, možda postoji i drugo, sadržajnije i suvislije objašnjenje.

U trenutku kada se ujedinjena Europa suočava s velikom krizom zbog mađarsko-poljske blokade zbog uslova evropskih sredstava vladavinom prava, koja dovodi u pitanje funkcioniranje cele Unije, nije li logično zapitati se koliko ima smisla primiti u punopravno članstvo zemlju čiji je vlastodržac u svojoj političkoj praksi toliko puta dokazao da ne shvaća važnost poštovanja demokratskih standarda i koji je u svojim rukama koncentrisao toliku političku moć?

Jer kome to u današnjoj Evropi treba još jedan Orban?