Hoćemo li morati da špijuniramo rođenu decu da bismo ih sačuvali žive?

Počela sam da pišem o dečaku koji je sebi oduzeo život utapajući se u Tamišu, o onome što sam osetila dok sam gledala fotografije njegove majke i čitala komentare… ali sam sve obrisala. Ovo je toliko bolno za svakog ko je roditelj, da ne postoji nijedna reč koja bi mogla naknadno da bilo šta pojasni.

Jedan od mojih najvećih strahova u pogledu roditeljstva je da ne uspem da zadobijem ćerkino poverenje, jer to bi značilo da može svašta da joj se događa, a da ja o tome ne znam istinu… samo ono što kao majka mogu da naslutim i osetim.

Još jedan od strahova, koji me u poslednje vreme sve više pritiska je stanje društva u kom treba da stasava, upoznaje sebe, ljude, život. Šta ako sve ono što joj ja budem pričala ne bude dovoljno jaka osnova kada se otisne među decu, pa bude poljuljana, zbunjena, sluđena, dobije sumanutu ideju da se dokaže prihvatajući neki izazov koji gleda sa telefona kod drugarice kod koje je rekla da ide da radi domaći? Hoću li morati da špijuniram rođeno dete? Da se oblačim danas sutra u crnu odeću, šunjam među borićima, lebdim iznad zemlje da se ne otkrijem?

Da zavirujem u dečije sobe? Imam kontakte svih njenih drugara, drugarica, njihovih roditelja, komšija, gazda kafića, konobara? Da pravim lažni profil sa fotkom nekog fotošopiranog tinejdžera i onda, ako me prihvati, tumačim njene komentare, gledam kome je stavljala srce? Shvatate li da je juče u jutarnjem programu gostovao čovek koji je pričao o prodaji nekog uređaja za 10 evra koji se valjda ugradi u detetov telefon i onda se može dete tako špijunirati.

Nečuveno. A opet, ispada kako je krenulo da ćemo morati i time da se bavimo: da špijuniramo rođenu decu.

Da li bi ova majka uspela da sačuva svoje dete da ga je špijunirala, da se ponašala kao njegova senka, da ga je uhodila čime bu mi, da je otkrivena, samo dala do znanja da mu ne veruje. A ona mu je verovala. I to bi trebalo da bude dovoljno. To je moralo da bude dovoljno.

Došla su neka loša vremena gde biti dete više nije zezancija, vijanje po pesku, fuca na livadi, đuskanje u diskoteci do 22 časa. Inicijacija u svet odraslih počinje mnogo ranije, kod devojaka sve češće ugradnjom silikona uz roditeljski blagoslov. Nikom više ne treba hiljadarka u knjižicu. To je sića.

Uz svu agresivnost koja im se probudi kroz video igrice, deca su sve više ophrvana nekim problemima sa kojima ne umeju da izađu na kraj. I koliko god mi mislili da su oni zbog tableta od treće godine mali genijalci, mnogo je problema i izazova sa kojima oni ne mogu da se izbore. Ni ljubav nije što je nekad bila, ni školovanje, ni igra, ni drugarstvo, ni dokazivanje, ni mangupluk.

I ja tu bez drugog roditelja ne mogu ništa. Ni taj drugi roditelj ne može bez onog trećeg, ni taj treći ne može bez četvrtog… jer promena klime u kojoj će deca stasavati ne menja se sa pojedincem, već pojedinac plus pojedinacplus pojedinac… Vaspitavanjem svog deteta ja vodim računa i o drugom detetu. Ali ako o tom drugom detetu nema ko da brine, moje dete može biti u problemu.

Mislim da se alarm ni ne gasi, previše je dečijih smrti poslednjih godina zbog vršnjačkog nasilja, zbog problema sa kojima se nisu mogli nositi, zbog izazova, zbog osećaja odbačenosti… S druge strane nikad više odsutnih roditelja, silikona u još ne propupelim tinejdžerskim dojkama, previše tolerancije na nenormalne pojave, previše razvoda, nestabilnih porodica, svađa, nasilja, previše popuštanja i udovoljvanja deci, previše materijalnog kao kompenzacija za dečiju sreću. Previše izazova.

…

Volela bih da više nikad ne vidim fotografiju majke koja gleda telo svog deteta koje je napisalo u oproštajnom pismu da traži najbezbolniji način da sebi oduzme život.

Volela bih da nijedan roditelj ne doživi ovu bol.

Volela bih da deca budu deca i da roditelji budu roditelji.