Studenti sa Bliskog istoka nisu bili neobična pojava na jugoslovenskim fakultetima za vreme Tita. U želji za obrazovanjem i usavršavanjem, mnogi su dolazili na studije u Beograd, Sarajevo ili Zagreb.
Upravo iz jedne takve životne odluke, osamdesetih godina u Beogradu, rodila se ljubav između Sirijke Sarab i Palestinca Salama, studentkinje arhitekture i studenta Elektrotehničkog fakulteta.
Da nije bilo njihovog slučajnog susreta, danas ne bismo verovatno pričali sa najboljim studentom prve godine Ekonomskog fakulteta, Hanija Odeha, junaka ove neobične priče, piše Blic.
Hanijev indeks je pun desetki iz prve godine, svi su položeni na vreme i u roku, a tu su i one iz prvog ispitnog roka u drugoj godini.
Naravno, sa svim desetkama, takođe. Kao najmlađe i treće dete bračnog para Odeh, Hani je pravi reprezent odgovornog mladića, kojim se mogu ponositi kako Srbija, tako i njegova domovina, Sirija.
Nasmejan, markantan i elokventan, Hani nam je pričao o svojim korenima, o studiranju, o tome kako su njega, njegovu sestru Lejlu i brata Sarija prihvatili drugari iz Beograda i Aranđelovca, pa i o tome šta je ključ uspešnog studiranja.
– Mama i tata, još kao mladi su svako iz svojih zemalja došli u Srbiju. Želeli su da zbog dešavanja u Palestini i Siriji potraže bolji život ovde. Kako su oba fakulteta u istoj zgradi, počeli su da se druže, venčali su se, a onda smo došli nas troje. Sestra i ja smo rođeni ovde u Beogradu, na Savskom vencu, dok je brat rođen na tlu Sirije, ali se porodica ubrzo nakon toga vratila ovde. Nikada nisam osetio predrasude, čuo loše komentare, sredina je bila idealna za odrastanje. Zadovoljan sam Srbijom u tom pogledu. Bilo je jako prijatno, društvo mi je bilo fenomenalno i super su me svi primili – započeo je Hani svoju životnu priču.
Zbog želje da ne zaborave jezik i poreklo, sve troje su prošli kroz Arapsku školu, da bi na neki način održali vezu sa kulturnom baštinom svoje matice.
– Jednostavno nisu želeli da zaboravimo naše korene. Od malih nogu smo učili dva jezika, u kući se pričao arapski, napolju sa drugarima srpski. U početku sam ponekada mešao, ali kasnije to nije predstavljao problem. Drago mi je što sam ga učio i što sam naučio dosta o našoj kulturi, ali arapski je definitivno teži od srpskog za učenje, treba mi uvek neko podsećanje, ne znam ga toliko savršeno – otkriva nam on.
Tokom odrastanja je živeo na relaciji Beograd – Aranđelovac, a porodica je gledala da bude u kontaktu sa rođacima u Siriji i Palestini.
Ipak, zbog migrantske krize u domovini svoje majke nije bio deset godina. Otkriva nam i da zbog svog izgleda nikada nije imao neprijatnosti.
– Zbog čitave situacije u Siriji, nisam bio tamo od 2010. godine. U kontaktu smo s majčinom rodbinom, onima koji nisu otišli za Nemačku ili neku drugu zapadnu zemlju, ali većina njih i dalje žive u Salemiji, iako je situacija veoma loša, prodavnice ne rade, nemaju struju, zgrade su uništene, a i pored svega toga, oni se bore za svoja prava i ne žele da napuste svoje ognjište. Zavidim im na hrabrosti i volji. Sa druge strane, ja u Srbiji nikada nisam imao problema zbog svog porekla. Ako me neko i pita, objasnim da živim u Srbiji od malih nogu i da sam student – kaže nam Hani, dodajući da uvek gleda da migrantima u Beogradu da neku informaciju koja im je potrebna i koja ih u tom trenutku zanima.
Na turobnim temama se nismo dugo zadržali, više nas je zanimalo ono zbog čega smo i došli – njegov indeks pun desetki.
– Pre svega, otac je imao velikog uticaja na mene. Naime, imamo porodičnu firmu za preradu i voća i proizvodnju slatkiša, jedan deo je u Aranđelovcu, a sedište je u Beogradu. Nekako mi je bilo logično da upišem Ekonomski fakultet, jer sam želeo da se na prvom mestu uključim, a nakon toga i nastavim porodičan posao. Upisao sam smer za trgovinski menadžment i marketing, jer me to baš zanima i pronašao sam se u tome. Zadovoljan sam kako mi ide, znao sam da me čeka dosta sam posvećen tome. Od početka sam radio predano i posvećeno, podredio sam sve tome, uredno učim. Nije lako, ali sve je kako sam zamišljao. Eto, sad sam na drugoj godini, prvu sam dao sa svim desetkama u roku, a i u drugoj godini desetke nisu izostale u prvom semestru. Kad kažem ljudima, često su u neverici, pitaju kako sam uspeo, i jedino što mogu da im kažem jeste da je ključ u posvećenosti i u upornosti – odaje nam Hani tajnu svog uspeha, dodajući da nad knjigom prosečno na dnevnom nivou provede tri do četiri sata.
A u taj uspeh je utkano dosta rada i požrtvovanja. Naime, da bi mogao kompletno da se posveti studijama, prestao je da se profesionalno bavi fudbalom koji je trenirao.
Ipak, kako kaže, sve to nadoknađuje teretanom, plivanjem i trčanjem, a zbog organizovanosti, ima vremena i za prijatelje i izlaske.
Takođe, otkrio nam je da obožava sarme, kao i da je navijač fudbalskog kluba Crvena Zvezda.
Što se tiče budućnosti, sebe vidi u očevoj firmi i to, kako kaže kroz smeh, prvo na poziciji zamenika direktora, a onda jednoga dana i kao direktora.
– Vidim se u očevoj firmi, to je i njegova zamisao, želi me pored sebe. Svi smo na neki način upućeni u firmu, a ja sam najbliži tome. Ideja mi je da uvedem neke inovacije, da se malo proširimo, ali dobro, sve u svoje vreme, polako. Za sada da nastavim sa dobrim učenjem i desetkama do kraja – otkriva nam on.
Tačno u pravo vreme, baš kada smo završili intervju sa Hanijem, po njega je došla i njegova koleginica Jelena Mileusnić.
– Hani i ja smo bili zajedno u grupi na prvom i drugom semestru, tako smo se i upoznali. Nije se puno isticao, uvek je bio ćutljiv, ali kada smo spremali ispite, uvek je bio tu da pomogne. Sad smo imali jedan teži ispit, i slala sam mu poruke u dva sata ujutru da mi prenese iskustvo, da mi pomogne i bio je tu. Uvek je tu da pripomogne, da slika, jednom prilikom mi je poslao čak 50 stranica statistike – ispričala nam je Jelena.
Dodaj komentar