Kad si tinejdžer, kada imaš sedamnaest godina, uvek si zaljubljen, makar u ljubav kao takvu. Svoje uspomene sa letovanja iz Grčke, još iz vremena dok smo svi živeli u jednoj zemlji koja se zvala Jugoslavija, sada već slavni Momčilo, koji je pomoću društvenih mreža pronašao svoju ljubav iz mladosti i Stavrosa, ponovo je podelio na Fejsbuku i naišao na sve simpatije pratilaca.
Naime, kao što smo već pisali, Momčilo je preko Fejsbuk grupe „Live from Greece“ i uz svesrdnu pomoć njenih članova saznao za sudbinu svoje ljubavi iz mladosti, a danas je rešio da sa nama podeli i uspomene na letovanje sa roditeljima, na neko drugo, drugačije i lepše vreme, makar onima koji ga se sa setom i nostalgijom sećaju:
„Te daleke, sedamdeset i neke o Grčkoj nisam znao skoro ništa“, počinje svoju priču Momčilo. „Naša Jugoslavija za sve zemlje iz okruženja je bila mala Amerika. Do Grčke mi je bilo stalo kao do lanjskog snega.
Poznavao sam nekoliko njihovih Bogova i čuo sam za Metaksu i Ahilovu petu, ni more nisam znao kako im se zove.
Mada, šuškalo se da je za decu bolje od našeg, pliće je i toplije.
To je bilo idealno i za nas, niko od nas troje iz kuće, nije znao dobro da pliva.
Kao sekircici smo plivali i to samo u vodi dubokoj do pupka. Sećam se, u početku smo išli čak na kraj plaže,skoro do američke baze,prema Asprovalti.“
Momčilo nastavlja prisećanje na to kako je nekada bilo:
„Majku Milju sramota da se skine u kupaći a ja magarac u 17 godina nisam znao da plivam…jedino je Bora bio nekako 100 posto ispravan, lagani hod, skoro kao šetnja, ruke prekrštene na leđima, košulja kockasta, skroz otkopčana, ispao stomak, šešir od sunca kao onom iz Garavog sokaka…interesantna smo mi ekipa bili.
U tim mojim godinama,17 komada, takva se ekipa već polako napusta…momak,prav i zdrav na plaži ispod nakrivljenog suncobrana sa ocem i majkom…gledano malo sa strane deluje nezdravo.
Istina je da je svako u toj ekipi imao svoj interes.“
A onda je ostao kao gromom pogođen, video je nju, Grkinjicu, lepoticu, koja mu je zarobila srce i koje se seća decenijama kasnije i opisuje kao da je bilo juče:
„Tada, kad sam je upoznao, nisam mogao da verujem da će mi biti ono što mi je bila od trenutka kada sam pobegao od nje.
Da, da, pobegao sam od nje…sada kada se sve završilo mogu biti apsolutno iskren prema svima, pa i prema sebi jer sam sumnjivo donosio neke zaključke i odluke u našem detinjstvu.
U Paraćinu, u mom gradu – gimnazijalac, malo prepotentan, važan, dobar basketaš, pomalo i gitaru svira, na momente i lep.
Važno je i ovo da sam bio jedinac. Iz toga, hteo da priznas ili ne, crpiš jednu dozu sebičnosti i dobiješ od sebe jednu informaciju da si na neki način važniji od drugih,bar malo.
Kako me je to Grčko devojče spustilo na zemlju, pokazalo kao se živi i zašto je Bog odozgo medju ljude spustio ljubav!
Nismo se ljubili i bio sam ljut zbog toga ali zato nisam uspevao da prihvatam takvom brzinom količinu ljubavi koju mi je slala od trenutka kada bi me ugledala iz daljine da idem prema njoj.
Čak sam i redosled mogao da joj uhvatim…hm, friz dobar, prstima prešao preko kose, kao pravio razdeljak a nije – može ovako…košulja dobra, boja ide uz pantalone, cipele preterano čiste.
Hoda pravo prema meni, ide, ide i stane na 2 i po santimetra od mene…njeno JASU, širok osmeh i nameštanje njenom rukom moje kragnice od kosulje – najljubavniji pozdrav koji ja pamtim u životu,jaci i od kratkog poljupca u usta.
Gleda me, ćuti,na licu joj još jači osmeh…njene oči mi kažu-lep si…
PAME…PAME“
Završava ovako svoju priču Momčilo, ostavljajući i nas i pratioce u neizvesnosti, sa onim neizbežnim pitanjem: „A šta je bilo posle?!“ Šeretski u komentarima objašnjava da će se sve saznati, videti i čuti uskoro.
A nama preostaje samo da čekamo. I sećamo se nekih naših klinačkih ljubavi sa plaža, trotoara, igrališta…do sledećeg nastavka.
Dodaj komentar