Ne znam koji ste vi fazon domaćice. Ja sam onaj sa bekgraundom na selu. Detinjstvo obojeno pravim paorskim lajftajlom.
Tata uvek u prljavom radničkom odelu, posađen na čelo stola, pred njim raki’ica i tanjir za supu.
Mama uvek užurbano završava ručak, dok zapekli “kavenjaci” (šolje ispijene gorke kafe) čekaju svoj red. Bile su ódjutros i komšinica i teta Sneža i tetka Bosa… I komšija Boško, treba mu uštelovati plug na traktor.
Dvorište toliko da zagrli celu Vojvodinu. I onaj petao u njemu, šepuri se po banatskoj prašini.
30-godišnji filter je učinio da vam sve ovo predstavim idilično. Mada, ne lažem ništa. Tako je bilo.
Sad je neko novo vreme. Pošteni i večito umorni roditelji su me pošteno vaspitali, odškolovali i ispratili u grad.
Dvoje dece, posao od 9 do 5, muž i nešto malo preostalog socijalnog života.
Čini mi se da nema kraja obavezama u ovom modernom životu i u gradu, gde se “ne mučim, jer sam učila škole da ne bih bila seljanka i poštena paorka”.
Od svega planiranog da bude pošteno, ispade da sam samo pošteno rastrzana, s hronično visokim nivoom kortizola u krvi.
Meni i mom kortizolu se prošlog vikenda najaviše pošteni roditelji. Doći će na ručak, ali onaj rani, da mogu, “zavida” (dok se vidi, dok je još dan), da se vrate kući.
Planina veša čeka ispod prozora u spavaćoj sobi. Bote prašine po ćoškovima k’o ona osušena trava u vestern filmovima vijore se kad god deca protrče hodnikom.
Stiže majka na ručak, čitaj – u inspekciju!
Ne zna ona, sirota, bekraund ovog novog modernog lajfstajla. Njeni kriterijumi ocenjivanja domaćice nisu se makli dalje od uglancanih kašika, čaša bez tragova sušenja, ispeglanog stolnjaka i prave, domaće hrane.
Dakle, sve ono što sam žrtvovala u ime kakvog-takvog duševnog mira i zdravlja.
Spremila njima ćera sarmu sa suvim rebrima. Sve njihovo – i kupus i meso. Rebra još mirišu na promaju u kotarci.
Zbućkala sam i rusku salatu. Znam da to očekuje od mene, kao neki apgrejd (upgrade), koji ona prihvata ali ne priznaje baš mnogo.
Za desert – gomboce. Ako ste ikada pravile gomboce, onda znate koliko je teško napraviti testo od vrelog krompira. Koliko vremena, strpljenja i isprljane kuhinje zahtevaju gomboce. Zato ih valjda, moja majka toliko i ceni.
Nije mi se dalo da ih mesim, posle motanja sarme, usisavanja onih bota prašine, sređivanja kupatila i… ma generalke.
Rešila sam to kratko i lako. Kupila sam već provaljeno dobre gomboce u Lidlu. Mi smo veliki ljubitelji ove poslastice, pa sam ih isprobala sve, ali izdvajam one brenda “S ljubavlju, domaće” i to sa šljivama i sa malinama i kremom.
Nemojte se mučiti da ih nešto dugo i posebno odmrzavate. Iz kese direktno u kipuću vodu, 20-ak minuta max. Ispržiti malo prezle, dodati im malo šećera i uvaljati. Bomba!
Imala je mama prekih pogleda. Nisam stigla da rešim planinu veša. Bilo je neopranih mrlja na sveže ispeglanom stolnjaku (nije pomogao ni Veniš), ali bože moj. Živo sam biće, pošteno rastrzano.
– Šta ti je teško da potopiš stolnjak u lavor sa malo Ferija – upitala je tonom koji bi trebao da nagovesti dobronamernost.
– Uvek si bila kampanjac i evo vidiš i dan – danas si. Pogledaj ti koliko tu veša ima! Pa praši ti se to ovde, moje dete – dobronamerni ton je sada već izostao.
Ručak postavljen. Pred tatom raki’ica. Jedna, zbog vožnje. Supa masna, a sarma k’o njena. Nema joj mane.
Iznosim gomboce. Majka diže obrve.
Sladimo se i ćutimo.
– Stvarno su dobre. Sećaš se Milane, kako ih je Nada (moja baba, a njena svekrva) pravila? Kao da njene jedem – prošaputala je.
Dok mi se brk smeši rasklanjam sto i prelazimo u dnevnu. Igra s unucima može da počne.
– Kako me Una podseti na tebe. Taj pogled i stav. Ista je ti – govori mi ponosno.
Zidovi tesnog stana su iščezli, a moj kortizol je pao. Čula sam onog petla i osetila komšijsku mačku kako mi se uvija oko noge. Osećaj slobode i bezbrižnosti se vratio.
Nedostaje mi selo, ali dok god gomboce mogu da izvade stvar, dobro je. Gomboce po bakinom, “najskupljem”, receptu…
Dodaj komentar