Poput raznih savremenih maštovitih terapija: art terapija, hortikulturna terapija, komikoterapija, nekroterapija, sve veću ekspanziju doživljava i terapija zbog koje mnogi psihoterapeuti završavaju ostavljeni sami na svom kauču – Fejsbuk psihoterapija.
Ova vrsta self-help terapije je stekla veliku popularnost jer je multifunkconalna i sveobuhvatna. Svima nama koji se krecemo u F zoni dijagnoza, što je 85% populacije (ne kaze se džabe skoro svakoj drugoj osobi otišao u EFE) Fejsbuk mu dođe kao neka vrsta dnevne bolnice.
Tu mi možemo pojedinačno i grupno da lečimo mnoga vijuganja a najefektnije se leče sledeća “odstupanja”:
-narcisoidni poremećaj ličnosti – gledam se
-egzibicionizam – gledaj me
-problem identiteta i depersonalizacija-predstavljanje sebe kao mudrijih, uspešnijih, lepših, samopouzdanijih, srećnijih od nas samih
-derealizacija – neprihvatanje realnosti, stalna potreba da se bude na drugom i prestižnijem, što ekscentričnijem, udaljenijem i egzotičnijem mestu
-opsesivno kompulzivni poremećaj – prisilna radnja izveštavanja o kretanju: krenuo sam, putujem putem E75, check in pekara “San”
-prisilna radnja izveštavanja o činjenju: probudih se nekako i protegnuh, doručak bez hleba , izbacujem djubre, sapletoh se, idem na kafu, bleja
-sociopatija – lečenje usamljenosti kačenjem pikova u kojima sam okružen/a ekipom, „lomim čaše, ruke mi krvave“,
-histronični poremećaj ličnosti – egocentričnost, neodoljiva potreba da se bude privlačan, što nam omogućavaju foto editori, foto šopovi, filteri koji peglaju bore, progušćuju kosu, menjaju krv
-depresija – osećaj lične bezvrednosti i sveopšteg besmisla: kačimo mudre misli drugih,velikih: izreke kolektivne ili mudrosti priznatih autora i tako instant tehnikom postajemo njihovi saučesnici, samislioci i foll oweri koji idu već prokrčenim putevima
-infantilni iluzionizam – realni život ne postoji, sve je samo igra. Zato je dovoljno da ja iskoristim moju internet igračku (komp, laptop, mob) da vam j…m mater za sve što me nervira, a sve me nervira.
Ja neću da uzmem opasnu igračku jer imam opasnu reč, ja neću da izadjem na ulicu kad moja igračka može da ulicu dovede kod mene, ja neću da se borim u gomili kad je gomila razbijena k’o igračka skupljom, savremenijom i mnogo lukavijom igračkom. Ona zna i da priča, i da peva, i da meri vreme i da traži neprijatelje.
Ali ne zna da misli. I nema duha. I nema volje. Možda je u besu šutnuta ali nije decenijama ponižavana. I nema hrabrosti. I ne zna kako je to kad takvu igračku, civilizacijski i kulturološki neuporedivo nadmoćniju, greškom zapakuju u kutiju plastičnih kineskih vojnika sa čim-ovoriš polomljenim šlemovima i vojnom opremom.
A zamisli draga igračko, na kojoj se sad lečimo ja i moja drugarica F. (ne voli da se eksponira), da si i ti zapakovana kao, recimo, kineska lutka što joj glava stalno ispada iz vrata. I zamisli da su čitave serije takvih zalutale baš na ovom srpskom tržištu, zajedno sa kartonskim cipelama i PVC tangama.
I da se vi, u koje je decenijama unazad ulagano toliko truda,novca, znoja i znanja da biste bile sredstvo napretka i nada boljitku u nemilosrdnoj igri života, da se vi sada prodajete po ceni tih jeftinih, nekvalitetnih, pokvarenih, potpuno neupotrebljivih igračaka. Igračaka koje rade samo kad se naviju. I koje znaju gde idu dok traje baterija, mada i tada udaraju u svaku prepreku na koju naidju.
Jer ne vide ništa i ne znaju ništa. Nisu imale od koga da nauče, niti čime da uče. I puno ih je dvoriste. I što je najgore, izrađene su od toksičnih materijala. Bojim se nerazgradivih.
Autor: Ana Marković
Dodaj komentar