Revolucionarna civilizacijska rešenja.
– Mnogi od nas ne vole da govore o smrti. Mračno je, tužno i baca nas u egzistencijalnu spiralu. Ali neugodna je istina da sam, kao osoba zabrinuta za okoliš, shvatila da moram prestati ignorisati realnost smrti.
Nakon što odemo, naša tela trebaju nekuda otići, a načini na koje obično spaljujemo ili zakopavamo tela na Zapadu imaju strašnu ekološku cenu – za BBC piše Beka Varner, a prenosi Index.
Spaljivanje tela nije dobro za planetu
Većina ljudi u Britaniji (odakle dolazi autorka teksta) kremiraju se nakon smrti, a spaljivanje tela nije dobro za planetu. Statistika je vredna čitanja. Tipično kremiranje u Britaniji je na plinski pogon, a procenjuje se da proizvodi 126 kg ekvivalentnih emisija CO2 – otprilike isto kao vožnja od Brajtona do Edinburga (747 km).
U SAD-u je prosek čak i viši i iznosi 208 kg CO2. To možda nije najveća emisija u našim životima, ali kada većina ljudi u mnogim zemljama nakon smrti odluči da se njihova tela kremiraju, te emisije brzo rastu.
Pokopati telo nije puno bolje. Grobnica je obložena betonom, materijalom sa visokim udelom ugljenika, a telo je smešteno u drvenom ili čeličnom kovčegu koji zahtevaju mnogo resursa.
Često se koristi visoko toksična materija za balzamiranje, poput formaldehida, koja ističe u tlo zajedno sa teškim metalima koji štete ekosistemima i zagađuju podzemne vode. A sam kovčeg može biti odgovoran za čak 46 kg CO2, zavisno od kombinacije korišćenih materijala.
Provodim dane pokušavajući da poštedim planetu – reciklirajući kutije žitarica, vozeći se autobusom, birajući tofu umesto odreska. Ideja da će moja smrt zahtevati jedan poslednji otrovni čin teška je za podneti. Odlučna sam u nameri da pronađem održiviju opciju, piše Varner.
Neke alternative su prevare
Moja prva adresa je „Natural Death Centre“, dobrotvorna organizacija sa sedištem u Ujedinjenom Kraljevstvu. Podižem slušalicu i sa zadovoljstvom razgovaram sa Rozi Inman-Kuk, koja me brzo upozorava na upitnost mnogih alternativnih posmrtnih praksi:
„Postoje kompanije koje u ovom pokretu vide kravu muzaru i izmišljaju stvari. Postoji mnogo proizvođača kovčega i pogrebnih paketa koji će vam prodati ‘zelenu stvar’ i posaditi drvo. Morate biti oprezni“.
Njeno upozorenje podseća na neke „eko urne“ o kojima sam čitala. Neke su biorazgradive, tako da se zakopani pepeo može pomešati sa zemljom i izrasti u stablo, a kod drugih se kombinuje pepeo sa cementom kako bi se mogao oblikovati deo veštačkog koralnog grebena.
Ove opcije nude svojevrsnu ekološku novost: što je prikladnije za ljubitelja okeana od počivanja među grebenima ili da se šumski fanatik nakon smrti „pretvori“ u drvo? Jedini je problem u tome što koliko god urna bila održiva, pepeo koji se u njoj nalazi je proizvod kremiranja sa intenzivnim ugljenikom.
Mogu li uopšte izbeći da moje telo postane oblak crnog dima?
Inman-Kuk je zadužena za prirodne sahrane. To uključuje pokopavanje tela bez ikakvih prepreka za raspadanje – bez tečnosti za balzamiranje, bez plastičnih obloga ili metalnih sanduka.
Sve to znači nultu emisiju CO2, prema nedavnoj analizi koju je sprovela britanska kompanija za sertifikaciju održivosti „Planet Mark“. Telo je pokopano u relativno plitku grobnicu, koja može biti nečiji vrt ili prirodno groblje.
Neka prirodna groblja dopuštaju označavanje grobova kamenjem ili drugim jednostavnim oznakama; druga su strožija i ne dopuštaju nikakve oznake. To su šume ili druga mesta bogata divljom florom i faunom, kojima se često upravlja na način da se aktivno podupire očuvanje.
– Radi se o stvaranju zelenih površina za divlje životinje, lepih mesta koja ljudi mogu posećivati, sadnji novih šuma u isto vreme. I to je pozitivno nasleđe – kaže Inman-Kuk.
Kovčeg od gljiva?
Ali šta je sa ne toliko prirodnim materijalima koji ulaze u ljudsko telo – lekovima, mikroplastikom, teškim metalima?
Njima sigurno nije mesto u zemlji. Jedno rešenje moglo bi da bude u obliku kovčega od gljiva. „Loop Living Cocoon“ je verovatno prvi živi kovčeg na svetu.
Izrađen je od autohtone, neinvazivne vrste micelija gljiva, koji se takođe koristi za izradu izolacijskih ploča, ambalaže i nameštaja. Varner je razgovarala sa njegovim izumiteljem Bobom Hendriksom.
View this post on Instagram
– Najbolja stvar koju možemo učiniti je da umremo u šumi i tu ostanemo da ležimo. Ali jedan od problema sa kojima se suočavamo je degradacija tla – kvalitet tla postaje sve lošiji i lošiji, posebno na pogrebnim mestima, jer tamo ima puno zagađenja. Ljudsko telo takođe postaje sve više zagađujuće – objašnjava Hendriks.
Mikroplastika je, na primer, pronađena u ljudskoj krvi.
Micelij ima moć da poboljšava zdravlje tla i apsorbira teške metale koji bi inače iscurili u podzemne vode. Utvrđeno je da neke vrste gljiva razgrađuju mikroplastiku, a buduća bi istraživanja mogla otkriti načine da se to iskoristi za ljudske sahrane.
Ali na temelju trenutnih istraživanja, stvarni uticaj današnjih kovčega sa gljivama teško je precizno znati. Autorka teksta obratila se Rimi Trofimovaite, autorki izveštaja „Planet Mark“, sa pitanjem koje su prednosti kovčega od gljiva.
Ona kaže da postoje ograničeni podaci o tome zagađuju li ljudska tela tlo nakon prirodne sahrane u plitki grob. Ali kaže kako je verovatno da je većina zagađivača „zbrinuta na pravi način sa pravim organizmima“ kada je samo metar ispod zemlje i nisu potrebne dodatne gljive.
– Mislim da je ovakva opcija još uvek važna. Znamo da prirodna sahrana najmanje emitira, ali ne vole svi da budu umotani u pamučni pokrov. Ljudi bi možda više voleli kovčeg od gljiva jer ima oblik – rekla je Trofimovaite.
Koliko god prirodni ukop – sa ili bez gljiva – bio ekološki prihvatljiv, zemlja ostaje dragocena. Konkretno u gradovima, zeleni prostor za prirodne šumske sahrane je na prvom mestu.
Upravo je to podstaklo mladu studentkinju arhitekture Katrinu Spejd da istraži šta bi se moglo učiniti da sahrane u gradovima budu manje ‘rasipničke’.
Njeno je rešenje logično: kompostirati telo u šestougaonoj čeličnoj posudi, pretvarajući ga u tlo bogato hranjivim materijama koje porodica može da položi u svoju baštu.
Prvo postrojenje za kompostiranje ljudi na svetu u SAD-u
Spejd je 2020. godine u Sijetlu pokrenula „Recompose“, prvo postrojenje za kompostiranje ljudi na svetu. Vašington je bio prva američka savezna država koja je iste godine legalizovala kompostiranje ljudi, a ta praksa je sada legalna u sedam američkih saveznih država. Drugi objekti za kompostiranje ljudi nastali su u Vermontu, Koloradu i Vašingtonu.
„Recompose“ je do sada kompostirao oko 300 tela. Proces se odvija tokom pet do sedam nedelja. Ležeći u specijalizovanoj posudi, telo je okruženo drvetom, lucernom i slamom.
Vazduh se pažljivo prati i kontroliše kako bi bio udoban dom za mikrobe koji pomažu u ubrzanoj razgradnji tela. Ostaci se na kraju uklanjaju, pretvarajući se u dve tačke komposta.
Kosti i zubi – koji se ne raspadaju – uklanjaju se, mehanički razbijaju i dodaju u kompost. Svi implanti, pejsmejkeri ili veštački zglobovi recikliraju se kad god je to moguće, ističe Spejd.
Bez potrebe za energetski intenzivnim spaljivanjem, ljudsko kompostiranje ima daleko manji ugljenični otisak od kremiranja. U proceni životnog ciklusa koju su proveli „Univerzitet Leiden“ i Tehnološki fakultet „Delft“, koristeći podatke dobijene od „Recomposea“, utvrđeno je da je uticaj kompostiranja tela na klimu samo delić uticaja kremiranja: 28 kg CO2 u poređenju sa 208 kg CO2 u SAD-u.
Na pitanje o proizvodnji metana – posebno štetnog stakleničkog plina koji se oslobađa kada organska stvar trune – Spejd objašnjava da su posude prozračene kako bi se osiguralo dovoljno kiseonika. Time se sprečava anaerobni proces koji uzrokuje truljenje.
Pretvaranje ljudskog tela u tlo takođe nas podseća da „mi nismo u blizini prirode, mi smo deo prirode“, kaže Spejd. Ova promena u našem odnosu prema prirodnom svetu je korisna za okoliš koju je teško kvantitativno predstaviti, ali je od ključne važnosti za stanje planete.
Može li se bilo ko kompostirati?
Varner postavlja ovo pitanje jer želi da zna je li „kvalifikovana“ u istoj meri kao kora od banane. Odgovor je, uopšteno gledano, da – ali ne ako je pokojnik umro od ebole, prionskih bolesti (retka vrsta prenosive bolesti mozga) ili tuberkuloze, budući da nije dokazano da se ti patogeni razgrađuju kompostiranjem, kaže Spejd.
Dok ona opisuje proces, čini se da odeća verovatno nije dobrodošla u posudu za kompostiranje. Umesto toga, ljudski ostaci su umotani u platno, a porodice koje odluče da održe ceremoniju mogu ih pokriti organskim isečcima, slamom, cvećem, pa čak i iseckanim ljubavnim pismima.
– U jednom slučaju, porodica je donela crvenu papriku i ljubičasti luk koji je upravo sazreo u vrtu njihove voljene osobe. Bilo je tako lepo – priseća se Spejd.
Telo preuzima „Recompose“. Skidaju laneno platno, ali ne i cveće i povrće. Nadam se da bi se moja porodica ovde stvarno potrudila. Zamišljam korpe sa šišarkama, mnogo gljiva, možda neke od mojih voljenih kućnih biljaka.
Kremiranje u vodi
Sve ovo izgleda vrlo zemljano – ali postoji još jedna opcija sa niskim udelom ugljenika koja se usredsređuje na drugačiji element: vodu.
„Kremiranje u vodi“ (takođe poznat kao „akvamacija“, „alkalna hidroliza“ ili „resomacija“) je alternativa tradicionalnom kremiranju, a bila je metoda izbora nadbiskupa Desmonda Tutua, koji je pomogao u procesu okončanja aparthejda u Južnoj Africi.
To je još jedan nežniji i čišći postupak od kremiranja, koji proizvodi samo 20 kg CO2.
– To je velika razlika. Resomacijom se smanjuju ogromne količine emisija u poređenju sa kremiranjem u plamenu – kaže Trofimovaite.
Otprilike 1.500 litara vode pomeša se s kalijevim hidroksidom i zagreje se na 150 stepeni. U samo četiri sata ljudsko telo se svede na sterilnu tečnost. Više od 20.000 ljudi je kremirano u vodi u poslednjih 12 godina, uglavnom u SAD-u. Najveća pogrebna firma u Velikoj Britaniji, „Co-op Funeralcare“, nedavno je najavila da će ovu praksu uvesti do kraja ove godine.
Brzina kremiranja u vodi čini ga izvrsnom proračunskom opcijom. „Co-op“ predviđa da će cena biti uporediva sa kremacijom u plamenu – oko 1.200 funti sa osnovnom potporom, ali bez pogrebne usluge.
Prirodne sahrane mogu imati sličnu cenu, ali troškovi su često mnogo veći, zavisno od pojedinačnog mesta ukopa. Kompostiranje je puno skuplje i košta 5.500 funti, malo više od prosečnog standardnog pokopa u Velikoj Britaniji, koji košta 4.794 funte.
Varner je razgovarala sa Sandijem Salivanom, osnivačem „Resomationa“ – kompanije koja prodaje opremu za kremiranje u vodi pogrebnim preduzećima širom Severne Amerike, Irske i Ujedinjenog Kraljevstva (a planira i u Holandiji, Novom Zelandu i Australiji sledeće godine).
Strpljiv je dok autorka teksta kaže da proces zamišlja kao neku vrstu topljenja i da nije sigurna što bi o tome rekla.
Krajnji proizvod je suv poput pepela
– Ovo ćete dobiti na kraju – kaže Salivan, podižući veliku prozirnu vrećicu napunjenu belim prahom.
– Usput, ovo je brašno – brzo dodaje.
Poenta je da je krajnji proizvod suv poput pepela. Brašno je slično onome što se vraća porodici, a sastoji se samo od kostiju, koje su mehanički usitnjene (kao i nakon kremiranja u plamenu).
Meko tkivo tela se razgrađuje u vodi i nestaje u cevima do postrojenja za pročišćavanje vode.
Salivanova vreća brašna predstavlja fizički proizvod koji je toliko važan mnogim porodicama. To pokazuje ono za šta Džuli Rag, direktorka Grupe za istraživanje groblja Univerziteta Jork u Ujedinjenom Kraljevstvu, kaže da je ključno za toliki deo našeg razmišljanja o pogrebnim praksama.
– Suočeni sa smrću, tražimo utehu. I bilo je zaista zanimljivo videti kako je u nekim slučajevima došlo do sukoba između onoga što je održivo i onoga što ljudi smatraju utešnim – kaže Rag.
Vreće koštanog pepela i komposta na neki način to prevladavaju nudeći nam nešto opipljivo, sidro za našu tugu.
Dok razmatram različite opcije o kojima sam naučila – topljenje, počivanje među biljkama, micelij – otkrivam da mi se misli vraćaju na moj prvi razgovor s Inman-Kukom.
Zadivljena sam jednostavnošću prirodne sahrane, nepostojanjem zvona, zviždaljke, posude ili komore. Drago mi je saznati da je, na temelju svega što je naučila tokom svoje naučne analize, Trofimovaite došla do istog zaključka:
– Pokušala bih to učiniti što prirodnije. Najprivlačnije su prirodne sahrane.
Ali neobeleženo prirodno ukopavanje savršen je primer sukoba koji je Rag identifikovala.
– Neko će reći da mu se sviđa ideja da bude pokopan na ovoj prekrasnoj livadi, ali nema ničega što se može staviti na grob – kaže Rag i opisuje „gerilsko vrtlarenje“ koje se odvija na jednom prirodnom grobnom mestu, a član porodice namerava tajno da obeleži grob svoje voljene prepoznatljivom detelinom.
– Ono do čega moramo doći jeste sistem koji nam omogućava da osećamo da je naš gubitak poseban. Moramo razmišljati o održivosti na nivou koji još uvek nudi utehu – objašnjava Rag.
Čini mi se da bi odgovor mogao da se nalazi u ponovnom osmišljavanju onoga što „poseban“ može da označava.
Kao što Rag kaže, u tipičnom memorijalnom vrtu „ne možete svuda da postavljate nadgrobne ploče. Opiremo se nestanku mrtvih i zapravo otkrivamo da je to manje utešno nego što mislimo“.
Izlazim iz razgovora sa jasnim osećajem da je, pod pretpostavkom da sam izbegla odlazak u oblaku dima, jedna od najkorisnijih stvari koje mogu učiniti da odbijem da polažem pravo na bilo koji komad zemlje, piše Varner.
Nadam se da bi moja porodica mogla pronaći utehu u saznanju da sam sretnija sjedinjena sa prirodom. Zašto biti drvo kad mogu postati šuma?
Sahrane i paganski običaji ukorenjeni kod Srba: „Zapali se cigara, kolje se dušni brav“
Dodaj komentar