Ukoliko decu možemo podeliti na malu i veliku, onda bi mala deca bila ona koja još uvek ne idu u školu. Sa druge strane, deca nužno ne postanu velika kada krenu u školu, ali se od njih naprasno očekuje da “odrastu”. Pa onda oni, siroti i zbunjeni, osećaju da su mali, ali moraju da se ponašaju kao veliki.
Veliki Duško Radović je rekao da mu je najvažnije mišljenje male dece.
Kao jedan od najplodnijih dečjih stvaralaca, Radović je uvek gajio ljubav i veliko poštovanje baš prema tom malom, dečjem mišljenju.
A razlozi su i više nego validni.
Tvorac „Malog princa“ je napisao molitvu od koje su nam zaklecala kolena
“Kada pišem za decu i ja bih voleo da sam toliko čedan i oslobođen svih kalupa. Voleo bih da umem da progovorim iz ove svoje pameti toliko čedno i čisto…
Za mene su prava deca ona koja još ne idu u školu, ona koja tek počinju da uče, misle i govore.
E, jedino su ta deca još uvek zdrava, autentična, originalna. Jedino ta deca imaju sačuvanu tu nesputanost i u mišljenju i u izrazu.
Eto, kada uzmete onu knjigu Olovka piše srcem, vi kao pisac morate zavideti na toj nenamernoj originalnosti tog nerazvijenog dečjeg intelekta i duha. Tek tad vidite do kakvih se sjajnih misli dolazi neznanjem i spontanošću.
U tom smislu su mala deca za mene velika inspiracija u toj svojoj velikoj slobodi prema navikama, šemama, klišeima…
Ne postoji ništa draže niti važnije od mišljenja male dece i načina na koji ga ona formulišu. To mišljenje je uvek nepogrešivo.
Kada je bio mali, moj sin mi je rekao: Toliko sam gladan, kao da sam žedan. To ne mogu ja da izmislim! Deca su stvarno nepogrešiva u svojim formulacijama. To mi je neki ideal!
Kad bih i ja tako umeo…”
Duško Radović
Dodaj komentar