Neki kažu da rudarstvo nije ni za koga, drugi da to definitivno nije posao za ženu, ali jedna od njih ruši te predrasude. Master inženjer geodezije, Dušica Karličić, već pet godina radi u rudniku mrkog uglja Štavalj u blizini Sjenice, piše Zadovoljna.rs.
Kako je žena sa diplomom završila u rudniku? O odluci da se bavi tim poslom presudila je pre svega znatiželja.
– Ponuda je došla od mog ujaka koji je u tom trenutku radio kao geolog. Koliko često se ljudima pruža prilika da se uđe u rudarsku jamu, zapitala se tada Dušica kojoj je to bilo dovoljno da prelomi.
Kako iznutra izgleda jedno od najtežih zanimanja na svetu? Kao i u svakom poslu, i ovde se zna ko šta obavlja, a Dušica od 2017. radi posao jamskog merača.
– Konkretno, to podrazumeva kombinaciju kancelarijskog i terenskog posla. Moj zadatak je da se pobrinem da se jamske prostorije, odnosno hodnici izrade na mestu koje je definisano projektom, ali i merenje i računanje zaliha uglja na površini, izrada mesečnih izveštaja, operativnih i situacionih planova, priča ona.
Ipak, njen posao nije vezan isključivo za jamu, već deo smena obavlja i u kancelariji, a ovako izgleda njen prosečan dan.
– Moj radni dan počinje odlaskom na raport i sastankom nadzornika iz treće i prve smene i svih šefova službi, gde se prenose problemi i dostignuća iz prethodne smene i pravi se plan rada za narednu smenu. Ukoliko ima potrebe planiram silazak u jamu i silazim oko 8 sati. Izađem oko 12, okupam se, prenesem direktoru postignute rezultate, unesem podatke u računar. Ukoliko ne idem u jamu, onda radim samo kancelarijski posao – izveštaj, proračun, neki deo projekta…, kaže Dušica.
Kako je rekla, do sada se nikada nije našla u životnoj opasnosti, ali postoje određena pravila kojih mora da se drži ispod zemlje.
Tako na primer, početak njenog posla nije izledao onako kako ga je zamišljala. Trećeg radnog dana je sišla u jamu, a tek kada je izašla, bila je svesna gde je zapravo bila.
– Jamski merač mora svoj deo posla da obavlja u vreme kada neće napraviti zastoj u procesu proizvodnje. Tog dana smo imali zadatak koji je trebalo da se završi i išlo se sa tim ciljem i ja nisam imala baš mnogo vremena da gledam gde se nalazim i da upijem sve informacije. Jedina stvar koja mi je od tada ostala urezana u sećanje je bilo da se čuvam gde stajem i da se čuvam rotirajućih delova. Kasnije je svakim silaskom sve bilo mnogo lakše, logičnije i lepše, dodaje.
Da bi ostala bezbedna ispod zemlje, tu je dodatna oprema, jer je u stvarima u kojima dolazi na posao, nemoguće sići u jamu.
– Oprema se sastoji iz šlema, jakne, pantalona, košulje, rukavica i čizama. Pošto je u jami hladno, svi ispod tog odela nosimo i vunene i termo čarape, neku trenerku ispod radnih pantalona. Moja dodatna oprema je instrument teodolit, stativ i ranac u kojem imam pantljiku, daljinomer, svesku i olovku, kredu, senkle, visak, kaže Dušica.
Inače, najniža tačka do koje je silazila je 270 metara pod zemljom. Iako je većini ljudi nezamislivo da provedu sate i sate na toj dubini, Dušica kaže da tamo postoji čitav jedan neobičan i na svoj način prelep svet.
– Meni su zanimljive pečurke, ali i miševi. Ne slepi miševi kao što neki ljudi misle. Imamo dosta običnih miševa i svi ih hranimo i čuvamo. Oni imaju savršen osećaj za opasnost i kad oni beže, bežimo i mi, priča ona.
U rudnicima u Srbiji radi dosta žena. U Štavlju kancelarijske poslove obavlja njih desetak, ali jamski posao za sada samo Dušica radi.
Međutim, izbor zanimanja nekad zna da se odrazi i na njen privatni život.
– To je dva kilometra pešačenja, spuštanje na 200 metara nadmorske visine niže, vlažnost važduha je drugačija, pritisak je drugačiji. Dovoljno umori čoveka sve to kroz šta mora da prođe. Svakako kada izađem iz jame budem umorna i poslovi koji me čekaju kod kuće uvek budu malo teži onih dana kada silazim u jamu. Mislim da stižem sve da odradim, kaže Dušica.
Izvor: Zadovoljna.rs
Dodaj komentar