88 hiljada vojnika bivše JNA okupljeno na jednom mestu

Oni su živeli i disali kao jedan. Svako od njih je godinu dana svog života proveo u kasarni, obučeni su da barataju oružjem, da se snalaze u prirodi (uglavnom) i naučili su koliko je malo potrebno za sreću. Oni su bivši vojnici bivše JNA i, tokom služenja vojnog roka, zajedno su od nezrelih momčića stasavali u ljude. Danas je njih 88.000 okupljeno u Facebook grupi “Pronađi drugove iz bivše JNA”.

Koliko je ideja bratstva i jedinstva bila jaka, malo ko od mlađih generacija zna. Ali svi ti ideali su pogaženi u ratovima u bivšoj Jugoslaviji 1990-ih. Ili možda ipak nisu?

OSNIVANJE GRUPE

Ova grupa nekadašnjih vojnika je živi dokaz da nisu. Ovde su okupljene različite generacije odsluženih vojnika pokušavaju da ponovo stupe u kontakt posle 25 godina od raspada Jugoslavije, i nikom ne pada na pamet da govori ružno o drugima. Gotovo svaki broj telefona od druga iz nekadašnje JNA drugovi pronađu za manje od pola sata, bez obzira na to da li je član grupe, da li koristi Facebook. Jedini preduslov je da je živ.

Grupu je osnovao Vančo Dimovski, nakon što je bezuspešno decenijama pokupavao da pronađe neke od drugova…

– Sve je počelo kad sam hteo da pronađem Miroslava Koprivicu, mog vojničkog druga iz Beograda. Nisam imao nikakve podatke o njemu. Posle raspada Juge, veze su se pokidale. Onda je tu dosao u pomoć internet i jednostavnija komunikacija. Najpre sam preko Skajpa, onda preko Fejsbujka, 2011-2012, pokušavao da pronađem nekog. Teško je bilo jer moja generacija ređe koristi net…

Ipak, uspeo je da pronađe neke ljude, ali oni i nisu bili raspoloženi za komunikaciju. Onda je došao do profila Bogdana Mrđe iz Srpske Crnje, i to bila prekretnica.

– Bogdan mi je pronašao Miroslava, sa kojim sam se iznenada rastao u vojsci, jer je njemu umro otac, a ja sam se u međuvremenu „skinuo“ tako da mi nije ostao nikakav kontakt s njim. Pozvao sam ga posle toliko godina i nikad neću zaboraviti njegovo prvo „Alo“… Predstavio sam mu se, i on je zanemeo… Taj kontakt je bio jedan od glavnih motiva da nastavim sa radom na grupi. Hteo sam da jos puno njih oseti ONO što sam je osetio tada – priča Vančo.

Bilo je poteškoća dok nije odabrao prave ljude za administratore, a kada je sklopio ekipu, grupa se počela širiti. Nekoliko hiljada njih je dosad pronašlo svoje drugove, a bilo bi i više da te generacije više koriste internet. („Ima dosta njih koji misle da je Fejsbuk za decu i žene“, dodaje Vančo kroz smeh).

PRIJATELJSTVO IZ JNA

Vančo nije jedini. Brojna su svedočanstva o ponovo izgrađenim mostovima.  Tu su se sticala prijateljstva do kraja života, između vojnika različitih nacionalnosti. O tome svedoče fotografije i, važnije od svega, ljudske reči i postupci.

– Zahvaljujući ovoj grupi obnovljeno je staro prijateljstvo iz JNA. Hazić i Refik z Kolića i ja zajedno smo služili JNA u Postojni. Staro prijateljstvo je ostalo nepomućeno, kao i i osećaj ponosa što smo ostali dosledni vrednostima u kojima smo rasli i vaspitavali se – kaže Vencislav B. Janković.

U JNA je nastajalo drugarstvo koje je nadživelo sve ratove. O tome svedoči i Josip Medo Lacić.

– Vineto Karafiloski i ja se nismo vidjeli 28 godina, i evo nas kod mene. Došao je iz Njemčke kod mene u Bosnu.

ALBANCI U VOJSCI

U JNA je bilo momaka svih „naroda i narodnosti“, ali najteže su se uklapali Albanci. Pre svega, zbog jezičke barijere, ali i zbog Paraćisnkog masakra iz 1987. godine. Tada je Aziz Keljmendi je, naoružan automatskom puškom, na spavanju ubio četiri vojnika. Većina nekadašnjih vojnika JNA priznaje da su imali predrasude i podozrenje prema Albancima, ali i dodaju da su se uprkos tome razvijala velika prijateljstva sa njima. Miroslav Stefanović je ispričao jednu takvu priču.

– Moj prijatelj bio je rodom iz jednog sela kod Dečana. Ni u snu nisam mogao da pomislm da će Albanac da mi bude najbolji prijatelj.  Zato što sam imao neke predrasude o tim ljudima. Godinu dana pre vojske desila se tragedija u Paraćinu. I ja sam imao ovakav stav: družiću se sa svima ali sa Albancima neću. Ali život je nepredvidiv.  Idriz Dervišaj nije znao ni reči srpskohrvatskog, zbog čega su mu se svi smejali.  Ja sam na to drugačije gledao, trudio sam se da njega i još jednog Albanca naučim. Spavali smo u istoj spavaoni, krevet do kreveta. Zajedno smo u prvim vojničkim danima išli na obuku i iz dana u dan, naše prijateljstvo bivalo je sve jače.  To je moj prijatelj znao da ceni, i više je voleo da se druži sa mnom nego sa Albancima. U jednoj situaciji, kada me je izneverio moj Jagodinac, Idriz mi je nesebično ponudio pomoć, iako je znao da može da nadrlja zbog toga. To je prijateljstvo za ceo život – kaže Miroslav.

VOJNIČKI PASULJ

Grupa obiluje starim fotografijama, navodima u kojim kasarnama, klasama i rodovima su služili vojni rok, imenima i prezimenima onih koji, iako više ne dele istu državu, imaju neizbrisiva sećanja na zajednička druženja, zaduženja i obuku zbog koje su se iz sveta dečaka inicirali u svet muškaraca.

Ipak, jedna od glavnih tema jeste hrana. Svi su, izgleda, obožavali vojnički pasulj, jelo koje niko nije uspeo tako dobro da spremi izvan kasarne ili bez  pokretnog vojničkog kazana.

– Vojnički pasulj je nešto što nijedna žena ne može da spremi.  Čini mi se jos osećam taj ukus. Neprevaziđeno. Kad su nam civili dolazili na dan kasarne, po dvaput su se vraćali samo na pasulj – priča Buca Milovanović.

Koliko su svi voleli pasulj, toliko su mrzeli rizi-bizi. To su jeli samo zato što su morali, i to svi osim jednog.

– Poslije dugog vijećanja i brojnih komentara zaključili smo da je rizi-bizi volio samo jedan vojnik, Mare Marko Matekovič ,a da smo ga svi ostali jeli na silu i zbog konstantne gladi. Svaka čast Mare… – napisao je Svetozar Stojančić.

Grupa obiluje brojnim sećanjima, prepričavaju se anegdote o paketima, prokrijumčarenom alkoholu, dobrim i lošim starešinama, o znački Primeren vojnik, ali i o vanrednom stanju u mesecima koji su prethodili Titovoj smrti. Ovo poslednje, svakako, zaslužuje posebnu priču o drugovima iz bivše JNA.