Dragan Rolović je čovek koji je brinuo o divljem detetu koje je pronađeno u šumi u Bosni. Bilo je proleće 1988. kada je grupa lovaca usred šume u istočnoj Bosni, na tromeđi Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, u čoporu vukova ugledala dečaka koji se kreće četvoronoške i reži.
Vučju su družinu ubili, a njega, raščupanog, izgladnelog, izgrebanog i prekrivenog modricama, skupa s lešinama zveri ubacili u kamion i odvezli u civilizaciju.
Niko iz njega nije izvukao ni reč, ne jer nije želeo da govori, već što nije umeo. Dečaku nepoznatog identiteta i porekla, lovci su dali ime Haris, pa i prezime: Pućurica, pa mu tako naprečac odredili identitet, veru i naciju, onako kako su mislili da je ispravno pa ga predali merodavnim službama koje će ga – daleko od znatiželjne javnosti poslati na resocijalizaciju u Beograd.
Ova istinita priča poslužila je kao inspiracija za igrani film “Ničije dete” Vuka Ršumovića koji se s venecijanskog filmskog festivala vratio s tri nagrade. Od velikog značaja za ovaj film pokazao se razgovor s jedinim svedokom vremena, Draganom Rolovićem, čovekom koji se brinuo o dečaku.
Dete s drugog sveta
Dečak-vuk predat je upravo u njegove ruke, u prijemnu kancelariju nekadašnjeg Centralnog prihvatilišta za decu i omladinu u Beogradu, gde su vodili svi putevi zabludelih mališana iz cele bivše države, mahom zbog sitnih krivičnih dela, provala i džeparenja. Roloviću, tada 25-godišnjaku s tek godinom iskustva u radu s delinkventima, ovaj je delikatan zadatak poveren upravo zbog inovativnih metoda rada i sjajnih rezultata koje je postizao u kratkom vremenu. Posle skoro 25 godina od prvog susreta, Rolović se kristalno jasno sećao svega.
„Kad je stiglo, to dete je izgledalo kao s drugog sveta. Bio je visok, krupan dečak, plave kose i plavih očiju, s izrazito dugim rukama. Neprekidno je slinio iz nosa, pokazalo se, zbog hronične upale sinusa… Zapanjujuće bilo je otkriće nakon temeljnog lekarskog pregleda da maleni nije fizički oštećen ni na koji način. Zdravstveno zapušten, neuhranjen, s ogrebotinama po telu, ali bez ozbiljnijih povreda“, kaže Rolović.
Premda je njegov uzrast procenjen na deset godina, Rolović tvrdi da je lako mogao imati i tri više. Kako su se sporazumevali? Gestikulacijom, odgovorio je u jednom intervjuu 2014. godine.
Samo je režao
„Nije govorio, samo je ispuštao zvukove nalik režanju. Ipak, imao sam utisak da je razumeo većinu onoga što mu govorim. Vrlo se malo kretao, uglavnom bi sedeo ili čučao u dvorištu, sklopio ruke oko kolena i posmatrao svet oko sebe. Kad bi hodao, događalo se da padne pa smo pomislili da ima poremećaj centra za ravnotežu. Poslali smo ga na veštačenje ali ispostavilo se da je razlog banalan, da dečak ne zna da hoda u cipelama“, pričao je Rolović i prisetio se da je Haris u početku neprekidno bdio.
Odbijao je da spava u krevetu, za ležaj je radije odabrao sto, a ponekad bi ga pronašli ispod stola u dnevnom boravku. A prehrana, to je posebna priča.
Jeo sirovo meso
„Jeo je s poda, štiteći hranu, s obe ruke obavijene oko tanjira. Prvih meseci nije podnosio kuvanu hranu, a deca su nam prijavila da iz kante za smeće vadi kosti s ostacima sirovog mesa. Nije znao čemu služi umivaonik pa smo imali veliki problem da ga naučimo higijenskim navikama, kako ga kupati, a posebno seći nokte. Kasnije se privikao na stvari, recimo, četkicu za zube, koju je čuvao poput najveće dragocenosti“, dodao je on.
Odgajatelj nije znao da protumači kako se i zašto s Pućketom, kako su ga nazivali, tako snažno povezao Žika, najsnažniji ali i najproblematičniji dečak u domu. Pod njegovom zaštitom, dečak-vuk ubrzo je naučio da posprema krevet, drži olovku, koristi metlu i lopatu ali i kako da se ponaša. Jer, nisu samo vukovi prihvatili tog dečaka, brzo su ga prihvatili i ljudi, pa i zavoleli, otkrio Dragan Rolović. Tome je prethodio jedan važan događaj.
Susret s rotvajlerom
„Dobro se sećam toga dana, bila je nedelja i bio sam dežuran, kad je u dvorište doma uletio rotvajler. Deca su se razbežala, i tada je iz šetnje naišao Pućke. Ušao je u dvorište pa čučnuo, a pas se zatrčao prema njemu. Svi smo premrli od straha, ali on je ostao sasvim pribran. Ne znam da li mu je dečak nešto šaputao, ali pas se toliko umirio da ga je dečak, vodeći ga za ogrlicu mirnog kao pudlicu, odveo do kancelarije direktora gde smo ga svezali“, prisetio se Rolović.
Za kratko vreme, Pućke se izborio za naklonost ostale dece. Premda su u početku zazirali od njega jer je bio drugačiji, nikad im nije bio meta. Nije dao na sebe i ubrzo je zaslužio poštovanje. Ljude je prihvatio, tehnologiju nikako. Kada je prvi put video televizor, toliko se uplašio da su ga, vukući ga za noge, jedva izvukli ispod kreveta.
Ali zato je satima znao da sedi na suncu i u ruci vrti kliker. Da ih baca u prašinu prema pravilima igre ipak nije uspeo jer mu je nedostajala koordinacija pokreta. No, kada mu je magična kuglica jednom upala u wc šolju, razbio ju je kao od šale. Godinu za godinom, odgajatelji su ga naučili da hoda u cipelama, koristi pribor za jelo, upisao se u školu, naučio da čita i piše, izvodi najjednostavnije računske operacije. Samo u jednome osoblje nikada nije uspelo.
Niko ne zna kako je dospeo u šumu
„S obzirom da je dečak dobro i brzo napredovao, zaključili smo da je u ranom detinjstvu ipak bio u kontaktu s ljudima. Nikada, međutim, nije ispričao ništa o svom najranijem detinjstvu, načinu kako je dospeo u šumu, svojim roditeljima, tvrdeći da se ničeg ne seća. Nikada nismo saznali čiji je i odakle je. Kasnije nas je uveravao da se ne seća ni prvih dana u domu“, pričao Dragan Rolović.
Biće da je, poput zveri koje su ga podizale, imao kratku memoriju. Ili je, pak, svoje formativne godine potisnuo u najskrivenije kutke svoje duše?
„Zapravo, nije puno govorio čak ni onda kad je svladao veliki fond reči“, kaže, pa se priseća dana kad je četiri godine kasnije Pućke napustio beogradski dom. Jer, kada su krajem 1992. zaduvali vetrovi rata, deca su vraćena u republičke centre za socijalni rad iz kojih su dolazili, tako i on.
Napuštanje prihvatilišta
„Odlazak je teško pao i Pućketu i deci i nama. Radeći s ovakvom decom, investirate puno emocija. A o detetu poput Pućketa da se i ne govori. Na kraju, naslonio je glavu na moje rame, tražeći nežnosti i pažnje kao svako dete. Kad je otišao, plakali smo svi“, seća se, dodajući da slučaj dečaka-vuka nije bio zabeležen u medijima.
„Bilo je to neko drugo vreme kada su se takve stvari držale ispod površine. Načelno, u interesu zaštite deteta“, kaže.
Svoja sećanja rado je preneo i reditelju filma, jer kartoteka doma je uništena u požaru koji je izbio 1994, samo godinu dana nakon dečakovog odlaska. Među dosijeima koji su otišli u nepovrat bio je i onaj Harisa Pućurice. Kakve li simbolike: iste je 1994. otišao i Haris, na put bez povratka. Deca iz doma pričala su da se po povratku u Bosnu opet odmetnuo u šumu, ali u sivomaslinastoj, vojnoj odori. I tako se zatvorio krug. Kažu i to da je poginuo od zalutalog metka. U istoj šumi iz koje su ga izvukli lovci ili nekoj drugoj, u ovoj odori ili onoj, pucajući po svojima, ko god oni bili… Nikad nećemo saznati. Jedini koji je znao bio je Žika, Harisov prijatelj iz doma koji je takođe otišao na put bez povratka.
Niko je ipak postao neko
Sklapanjem mozaika lako se spoznaje da Haris nije dočekao ni punoletstvo, da je poginuo pre 18. rođendana. Za života, niko ga nije tražio niti je on ikoga tražio, on je bio i ostao “ničije dete”. Pa, ipak, o njemu se snimaju filmovi, pišu novinski članci: niko je za svog kratkog života ipak postao neko. A priča o Harisu Pućurici, dečaku bez identiteta, ostaje i priča o apsurdu svih ratova, pa i onog krvavog na Balkanu, u kojem je čovek čoveku bio čovek, dok mu vukovi podižu decu.
No, svi oni koje je duboko potresla njegova sudbina žele da veruju da Haris – ili kako god bilo pravo ime divljeg dečaka – punim plućima udiše slobodu i da negde u planinskim vrletima gde ga lovci neće pronaći i danas pleše s vukovima.
(MONDO/Večernji list)
Violeta je pored dvoje svoje dece usvojila 2 deteta sa posebnim potrebama i pokazala snagu ljubavi
Dodaj komentar