Dr Ranko Rajović, doktor interne medicine, dugogodišnji predsednik Odbora za darovite međunarodnog udruženja Mensa i UNICEF-ov saradnik na projektu ranog podsticanja intelektualnog razvoja dece, osnivač Mense Srbije i Odseka za darovite Nikola Tesla Centra te jedan od najvećih autoriteta na ovim prostorima kad govorimo o vaspitanju i obrazovanju, otkriva najčešće greške koje roditelji rade do četvrte godine života svog deteta, a koje kasnije mogu uticati na čitav njegov život.
Roditelji svom detetu moraju da dopuste da nauči kako se pada
Istraživanja pokazuju da je broj razvojnih smetnji kod dece u porastu, puno dece ima poremećaj govora, motorički su slabija, a kasnije u školi ne mogu učiti i pamtiti, imaju slabu koncentraciju, sve češće se postavlja dijagnoza ADHD, impulzivna su, imaju nizak prag tolerancije, povećava se agresivnost, prenosi Zadovoljna.dnevnik.hr.
Ni jednu grešku roditelj ne napravi namerno ili zlonamerno, većina grešaka se zapravo napravi iz dobre namere i potrebe da se dete zaštiti. Problemi se često prepliću.
Sve više dece gubi osećaj odgovornosti, prezaštićena su, sve im je dozvoljeno, gube orjentaciju i izokreću sistem vrednosti. Iako problema ima više i delim ih u nekoliko kategorija, mnoge početne greške možemo pripisati neznanju.
“Korišćenje video igrica od najranijeg detinjstva poprima epidemiološke razmere. Prilikom igranja mozak radi drugačije, impulsi koji se smenjuju su veoma brzi, a to nije u skladu s dosadašnjom evolucijom i prirodnim razvojem mozga”
Ko su deca koja nemaju alergije i nikada nisu bolesna
Greške u odgajanju dece sastavni su deo roditeljstva, ali mogu biti i korisne ako se uoče na vreme. Većinu takvih grešaka roditelji naprave zbog prenaglašene potrebe da dete zaštite.
Potrebno je naglasiti da je zaštićivanje dobro, ali prezaštićivanje je štetno.
I upravo u određivanju granice gde prestaje zaštićivanje i počinje prezaštićivanje nalazi se mudrost roditeljstva.
1. Fiksiranje bebine glave
Roditelji često drže glavu bebe kao da se radi o transportu pacijenta, glava je fiksirana, ne može se pomeriti ni levo ni desno ni za jedan centimetar.
Ovo je greška, posebno u prvih 30 do 60 dana od rođenja, jer beba pomeranjem glave povezuje strukture u mozgu za koordinaciju pokreta ramena, vrata i glave.
Posledica fiksiranja glave vidi se kasnije u školi, kada dete ima problem s pisanjem. Roditelji često objašnjavaju da tako drže i fiksiraju glavu bebe jer im je to pedijatar rekao.
To naravno nije tačno.
Pedijatar daje savet “držite glavu”, a ne “fiksirajte glavu”. Roditelji uvek urade malo više da bi “zaštitili” bebu, a to malo više je zapravo greška. Možda bi najbolje bilo da roditelji dobiju savet da pridržavaju glavu.
2. Jednobojna dečja soba
Ima puno grešaka koje se naprave u razdoblju do 3. godine, a jedna od čestih grešaka je roze soba za devojčice i plava za dečake.
Imao sam jedno predavanje kada je jedna mama rekla: “Uh, dobro je, mi smo kupili narandžastu sobu”.
Naravno, i to je greška, jer prvih 30 dana od rođenja beba vidi mutno i raspoznaje kontraste, tako da je bolje da soba ima kontraste prvih 30 dana.
Kontrasti su važni za razvoj mozga, pa je potrebno edukovati roditelje, kako bi se izbegle nepotrebne greške.
3. Prezaštićivanje deteta
Dete u prvim godinama uči bez prestanka. Formalno obrazovanje i učenje kakvo poznajemo dolazi kasnije, ali do tada je dete savladalo najteže gradivo – i to se sve odvija kroz igru i spontano.
Retko koje dete će sa šest godina staviti ruku u šolju vrućeg čaja ili nesmotreno potrčati po ledu.
Biće mnogo opreznije u takvim situacijama, ne jer su mu roditelji 100 puta nešto ponovili, već zato što je do tada puno puta palo – na ravnom, na uzbrdici, na stepenicama, preko bare, na zemlji, travi, pločicama.
Ako dete više voli da gleda crtane umesto da ide sa tatom u šetnju, negde si pogrešio
Do tada je, iako toga nije svesno, veoma dobro naučilo kako se preko kojih površina prelazi, koja brzina je potrebna, nagib pri hodu, način hodanja. Čak i ako počne da pada, spretno će se dočekati.
Ovako bi bar trebalo da bude, ali znam da je broj neobičnih povreda pri padu dece sve veći.
Dete koje sa sedam godina padne tako da slomi zube, a pritom ni dlanove ne ogrebe nije naučilo da pada.
Ovo svakako nije njegova greška, ali je problem što je sa sedam godina kasno učiti te fundamentalne stvari.
4. Preterana upotreba novih tehnologija
Korišćenje video-igrica od najranijeg detinjstva poprima epidemiološke razmere. Prilikom igranja mozak radi drugačije, impulsi koji se smenjuju veoma su brzi, a to nije u skladu s dosadašnjom evolucijom i prirodnim razvojem mozga.
Kao da smo okrenuli leđa prirodi i deca plaćaju visoku cenu za to, jer mi smo sastavni deo prirode i naš razvoj zavisi od okruženja u kojem odrastamo.
Deca sve češće odlaze u virtualni svet i tamo provode po jedan ili dva sata svakog dan.
Na taj način smanjuju vreme za trčanje, skakanje, tj. običnu dečju igru.
Dete se veže za računar i video-igrice, jer to postaje izvor stimulacije, tamo dožive sreću, iščekivanje, tugu, radost, dobro raspoloženje i pokušavaju sve više i više vremena da budu u tom svetu.
5. Nedostatak kretanja
Problem koji je u uskoj vezi s preteranim korišćenjem novih tehnologija je nedostatak kretanja.
Potrebno je naći ravnotežu i uspostaviti pravila. Svaki roditelj mora postaviti granice koje smatra da su najbolje za njegovo dete.
Često smo svedoci da deca to ne poštuju.
O koliko god sati ili minuta pred ekranom se radilo, kupljenih igračaka ili razbacanih stvari, neka roditelji upamte da je najvažnija doslednost.
Ako je uspostavljen dogovor, onda dete to mora ispoštovati, a roditelj ne sme popustiti jer ako do toga dođe, ulazi se u začaran krug.
U začaran krug može dovesti i kontradiktornost roditelja – da primer koji roditelj pokazuje detetu nije u skladu s rečima i pravilima koja mu nameće.
Ako roditelj ograniči detetu vreme provedeno pred ekranom, a pritom on svaki slobodan trenutak provodi pred njim, kakva se poruka šalje detetu? I roditelji su žrtve moderne tehnologije, baš kao i njihova deca.
Upadamo u opštu hipnozu moderne tehnologije koja menja način funkcionisanja našeg mozga – pažnja je usmerena na neka događanja na ekranu, a za druge stvari kao i da ne postoji ili ju je sve teže usmeriti i zadržati, a impulsivnost kao da postaje masovna pojava.
Ako želite da nemate mnogo posla oko deteta, nekoliko sati ga ostavite s uređajima moderne tehnologije i jedva ćete ga i primetiti.
Nažalost, mnogi roditelji u trenucima umora, rastresenosti i briga dozvoljavaju, pa čak i podržavaju takvo ponašanje dece.
Sve je to donekle i u redu, dokle god je ograničeno vreme za korištenje računara ili dok to ponašanje ne preraste u naviku.
Kratkoročno gledano, upotreba modernih tehnologija može roditeljstvo i te kako olakšati.
Ali što više dozvoljavamo da nam moderne tehnologije olakšavaju roditeljstvo, veća je verovatnoća da će nam iste te moderne tehnologije vremenom doneti mnoge poteškoće – pre svega našoj deci, a na taj način i nama.
Dosada – važan problem o kome se malo govori
Svako vreme ima svoje izazove i ako znamo kako da se nosimo s njima, izazovi se pretvaraju u smernice, a ne kamenje o koje se spotičemo.
Jedna stara poslovica kaže da greške stvaraju iskustvo, a iskustvo je početak mudrosti.
Naravno, uvek je bolje imati neku vrstu edukacije o roditeljstvu, da mama i tata na vreme saznaju šta ih čeka i kako se postaviti u određenim problemima.
Na taj način će znati kako reagovati i sprečiti na vreme posledice, a ne da uče na svojim greškama.
“Greške u odgajanju dece su sastavni deo roditeljstva, ali mogu biti i korisne ako se uoče na vreme. Većinu takvih grešaka roditelji naprave zbog prenaglašene potrebe da dete zaštite”
Važno je shvatiti da se okruženje jako promenilo, broj događanja u danu povećao se u odnosu na period pre 20, 30, 40 godina, a okruženje utiče na razvoj mozga, posebno u prvih 5 godina.
Tako da roditeljstvo postaje sve ozbiljnije i zahtevnije. Bilo je i ranije, ali danas će biti sve teže popravljati propuste roditelja.
Na razvoj deteta može uticati i puno drugih stvari, na primer nedostatak joda u ishrani.
Isto su tako štetne i neke stvari koje ulaze u oblast psihologije, pa ne bih o tome govorio, kao na primer: permisivno odgajanje, kada se detetu dozvoljava da radi što hoće, kada se obasipa poklonima i kada roditelji kupuju sve što dete poželi.
Ali ima jedan važan problem o kojem se malo govori, a to je dosada. Percepcija vremena kod odraslih i dece se značajno razlikuje.
Za razliku od odrasle osobe, dete tek upoznaje svet, pa mu je svako iskustvo novo i puno informacija koje je potrebno obraditi. U tom smislu, jedan dečji dan mnogo više “vredi”.
Metabolizam mozga brži je kod deteta nego kod odraslih, i ostaje visok sve do početka puberteta.
Dete neverovatnom brzinom uči, mentalni modeli sveta moraju se konstantno podešavati, pa se mentalna energija ulaže skoro isključivo u sadašnji trenutak.
Detetov najvažniji zadatak jest da upozna sebe i svet oko sebe.
Za taj važni zadatak moramo mu dati dovoljno vremena i prostora u kojem će kroz aktivno istraživanje i pažnju koju samostalno usmerava postati spreman za svet u kome živi.
Najvažniji savet za roditelje
Zbog svega navedenog, mislim da je edukacija roditelja važan posao i moj je savet budućim roditeljima da se informišu o ovom odgovornom “zanimanju” i zamkama koje ih čekaju, kako bi što bolje prošli najlepši put koji ih čeka, a to je roditeljstvo.
Moj doprinos je u tome što pišem blogove i tekstove koji su dostupni na stranici www.ntcucenje.com i tamo ima puno tema koje mogu biti interesantne roditeljima koji žele da nauče.
Dodaj komentar