Doktorka Danica Grujičić, načelnica odeljenja za neuroonkologiju Kliničkog centra Srbije, šokirala je javnost fotografijom koju je pre dva dana podelila na Fejsbuku, a na kojoj se vidi da je sa slomljenim stopalom u kolicima došla da operiše životno ugroženog pacijenta.
„Moj prelom noge ne bi trebalo da bude tema. Pacijenti koji leže kod mene na klinici su mnogo bolesniji od mene. Prelom me sprečava da hodam i da se oslanjam na nogu, ali me ništa ne boli. Ne bi trebalo od mene praviti heroja, jednostavno, moji pacijenti ne mogu da čekaju – rekla je prof. Grujičić nakon što su je mediji i javnost nazvali herojem kom treba dati orden.
Međutim, kako to uvek biva, nađu se i oni koji pokušavaju u svaku dobru, ohrabrujuću i lepu vest ubaciti crva i pustiti ga da glođe zdrav razum.
Tako je bilo i u ovom slučaju, gde je nekolicina „komentatora“ ovaj čin nazvala licemerstvom i samoreklamom dr Grujičić, koja je „sve to mogla da uradi i bez postavljanja snimka i fotografije na društvene mreže, samoproklamujući se na taj način“.
Čak i da jeste u pitanju samoreklamiranje, šta je loše u tome?
Zar nije bolje da na mrežama i u medijima čitamo ovakve vesti, umesto na primer da je doktor odbio operaciju teško bolesne žene jer nije imala da mu plati 850 evra!
Zar nije bolje čitati da postoje doktori koji će i sa slomljenom nogom operisati pacijenta životno ugroženog od vesti da pedijatar (s obe cele noge i dupetom na toplom radijatoru) nije htela da pregleda bolesno dete jer nije detetov izabrani lekar?
Zar nije bolje osetiti bar mrvu nade, umesto gomile svakodnevnog očaja zbog toga što se zdravstvo rašiva ko puknuta najlon čarapa?
Ko su ljudi koji u postavljanju fotografije i snimka dr Danice mogu videti licemerstvo?
Da sam doktor, dr Grujičić bi meni ovim svojim postupkom razbudila uspavani entuzijazam koji mi država platom od 600 evra ubija.
Da sam životno ugrožen pacijent ubrizgala bi mi truknu optimizma da tamo negde u operacionim salama ima još uvek doktora poput nje i da nema razloga da se plašim da ću da riknem, jer je hirurgu na primer plata mala, pa on dekocentrisan.
Da sam neka nadrkana sestra koja telefonira iza pulta dok se pacijenti previjaju u čekaonici, dr Danica bi meni temeljno zacrvenela obraze, mislim ako još uvek nisu sasvim otvrdli.
Jesmo li to postali gadljivi na dobre vesti ili je poplava rijalitija i crne hronike učinila da eto neki u ovome vidi licemerstvo?
Onda je i stolar Mile koji je pomogao toliko porodica licemer? Primera radi.
Mnogo je humanih ljudi koji godinama pomažu, ali kriju svoj identit, što je sasvim u redu. Ne voli svako da svoju humanost publikuje, ali to ne znači da sve one koji se pohvale svojim humanim delom treba po automatizmu deklarisati kao licemere.
Sigurna sam da bi u Srbiji bila mnogo zdravija klima kada bismo više čitali o ljudima koji časno i predano obavljaju svoj posao, koji vole to što rade, koji se trude da neke stvari promene i da na taj način pokrenu promenu u celom društvu.
Potrebno nam je više vesti o mladim ljudima koji osvajaju zlatne medalje po svetu iz fizike, matematike, biologije, koji projektuju, koji su ambiciozni, više vesti o učiteljima koji ne posustaju od namere da od dece naprave pre svega dobre ljude, više vesti o vaspitačicama koje budno prate kretanje dece u vrtiću i koje imaju strpljenja za zapitkivanja i energiju trogodišnjaka.
Potrebno nam je više vesti o medicinskim sestrama koje sa osmehom uzimaju zdravstvenu knjižicu, više vesti o doktorima koji pacijente posmatraju kao ljude, bolesne, uplašene, zbunjene, a ne kao normu koju moraju da ispoštuju…
Samo se na taj način MOŽDA može pokrenuti neki dobar talas.
Potrebna nam je revitalizacija morala, poštenja, obraza koji se mogu zarumeneti, vaspitanja, kulture, poštovanja starijih, bolesnih… Revitalizacija čovekoljublja.
Pod naletom vesti u kojima dominira prepucavanje Kije i Karleuše, strasni poljubac u usta funkcionera iz Bora i 15-godišnje curice koja je to podelila na mrežama, batinanje petomesečne bebe od strane oca, obljuba ćerke, pravljenje idola od šljama, novih vrednosti koje vode u propast, lekarskih greški koje bacaju dva metra pod zemlju, jer „bila je nova godina i dežurni je malo popio i nije stigao na vreme“ ili „ne znamo kako se desilo da malu Nađu sa autoimunom bolesti stavimo u sobu sa detetom zaraženim morbilama“… svi vredni, pametni, moralni, požrtvovani, humani ljudi povlače se ko miševi u rupe, da se ne mešaju.
I onda se nekad stekne utisak da su izumrli, a evo, nisu. Ima ih. I dobro je što nam pokazuju na mrežama koliko mogu i kolika im je volja.
Doktorka Danica Grujičić postavljanjem fotografije i snimka htela je da poruči, kako je i napisala, da nema izgovora i da ako čovek ima volju može sve, ne postoje prepreke.
Htela je da razbudi i trgne svoje kolege koje su digle ruke od zdravstva zbog mizernih plata, dakle i od pacijenata koji realno nisu za to krivi (a ispaštaju), htela je da mladim doktorima na svom primeru pokaže šta je obaveza i dužnost jednog doktora.
Svi mi koji tapšemo dr Grujičić na pokazanoj požrtvovanosti, istovremeno smo i duboko potrešeni i zabrinuti, jer ako je ovo vest koju smo dočekali kao suva zemlja kišu, onda je sasvim jasno u kakvom nakaradnom društvu živimo.
Dodaj komentar