Dok Vučić ostvaruje svoj dečački san, ja perem babu u Nemačkoj

Zovem se Milena i upravo sam promenila pelenu starijoj gospođi koja od prošle godine ne može da stoji na nogama. Sada spava u svojoj sobi sa predratnim škirpućim nameštajem, kraj prozora sa kog se vidi jedan drezdenski parkić.

Skuvala sam kafu. Prethodno sam dobro oprala ruke i skoro povratila u wc šolju jer još uvek nisam navikla na miris staračkog urina.

Ali, naviknuću se. Na toliko sam se stvari do sada navikla. Doduše sa knedlom u grlu ili nagonom za povraćanje, ali na nogama sam. I to je sada jedino važno. Nisam došla čak ovamo posle silnih peripetija da se prenemažem i kukam?

Pogledam fotografiju mog petogodišnjeg sina i desetogodišnje ćerkice i ne znam da li mi bude gore ili bolje. Ko god je odvojen od dece nuždom, zna o čemu pričam. Bilo bi bolje da sa prozora ne vidim park sa rastrčanom decom i roditeljima.

Kada sam se prošle godine razvela od muža shvatila sam svu muku samohranih majki u Srbiji. Radila sam kao prodavac i sa minimalcem smo mogli da živimo jedva dve nedelje. I manje od toga, kada se plate svi troškovi. Pasulj tri dana. Nasleđeni udžbenici i odeća od rođaka.

Na svu sreću, roditelji imaju penziju i pomagali su me koliko su mogli. Dovoljno je što sam mogla da se vratim kod njih u kuću. Ne znam šta bih da sam morala sa decom na stan. Bivši muž još uvek nije počeo da isplaćuje alimentaciju. Državi izgleda nije mnogo stalo do toga. Verovatno je zato toliko žena koje ostaju braku i trpe nasilje i omalovažavanje. Nemaju one podršku od države. Neprepoznatljiva su kategorija.

To je ukratko razlog zbog kog sam odlučila da prihvatim ponudu i odem za Nemačku. Da perem, negujem, presvlačim, hranim, pokrivam, masiram mrtve noge starijoj nepokretnoj ženi. Kod nje u stanu imam malu sobu. Tu živim. Tako da bar ne plaćam kiriju, niti troškove života. Deca su kod babe i dede dok se još malo ne snađem i ne sredim njihov prelazak.

Da se vraćam, nemam zašto. Godinama pokušavam da kao profesor istorije dobijem posao, ali u školi ne ide tako lako sa zapošljavanjem. Čekate da neko ode u penziju, radujete joj se više nego on sam, a onda na to mesto uleti neka stranačka podobna muva i ćao. A sve što sam ikada želela je da decu učim istoriji i to ne onako kako je predstavljaju u knjigama, nego onako kako je jedino ispravno. Da im širim vidike, da im raspirim hrabrost, neodustajanje, da ih zainteresujem za njihove pretke, njihove borbe, pobede, da ih nateram na promišljanje. Znala sam da ću upisati istoriju već sa deset godina kada sam sa tatom gledala dokumentarac o Drugom svetskom ratu. Upisala, završila.

A onda je krenula moja “istorijska borba”. Točila sam gorivo na pumpi, radila u pogonu fabrike za proizvodnju čarapa, kao sekretarica u maloj privatnoj firmi gde sam uz posao sekretarice svakodnevno odlazila po bureke, podizala odela sa hemijskog čišćenja, išla po gazdinu decu u vrtić, kupovala cveće za rođendane. Za minimalac. Za minimalno življenje, sa minimalno prohteva, minimalno hrane, minimalno odeće, minimalno voća, minimalno trošenja struje i grejanja, minimalno razboljevanja, minimalno ekskurzija. Za minimalno preostale snage u nama.

U ovoj zemlji nije lako ostvariti svoje dečije snove i nadam se da će predsednik Vučić imati mnogo više sreće sa Višom sportskom školom i ostvarenjem svog dečačkog sna da postane košarkaški trener deci. Ne želim da sabotiram njegove namere, ali obelodaniti svoju sreću zbog dobijanja indeksa u momentu kada se zdravstveni sistem raspada, kada je medicinsko osoblje na izmaku svih snaga, kada ljudi umiru, kada stanovništvo više ne zna kome da veruje, pa izlaze pred Skupštinu i dobijaju batine… nije momenat.

Zaista, nije momenat.

Ne bi bio ni pre godinu dana, ni pre tri godine.

I to ne zbog toga što je u pitanju predsednikov dečački san, već zbog toga što je previše neostvarenih snova ljudi koji žive tu.

Nema to nikakve veze sa nedostatkom odlučnosti, empatijom, nedovoljnom borbenošću već sa izdajom sebe da bi ih ostvario.

Ja sam dakle trebala da postanem partijski kadar da bih ostvarila svoj dečiji san, da bih predavala istoriju u školi?

Trebalo je da idem na mitinge i podržavam program i ideju u koje ne verujem?

Trebalo je da budem “sposobnija”, “manje gadljiva”?

Trebalo je da ostanem u užasnom braku jer država ne prepoznaje kategoriju samohrana majka?

Želeći SAMO posao od kog bih mogla da hranim porodicu i školujem decu morala sam da odem u Nemačku. Da se odvojim od njih. Da ih ne ljubim. Da se ne grlimo jedno vreme. Da živim u tuđoj sobi i s vremena na vreme povraćam da bih možda našla nešto bolje i prevela ih kod sebe. Da bar oni imaju bolju budućnost.

Volela bih da mi, kako je neko napisao u komentarima “brucoš Vučić”, kaže kako bi se on osećao da jednostavno NIJE mogao od nakaradnog sistema i ljudi koji ga čine da ostvari svoj san.

Ne želim da bilo ko pomisli da se žalim. Imala sam izbor, zapravo ponudu za ostvarenje sna, ali ja nisam mogla i nisam želela da je prihvatim. Čim gaziš preko nekih svojih ideala, principa, odgoja, više ne pričamo o snu već o trgovini, klasičnoj uceni (ti meni ovo, ja tebi to).

Ucene nema kada pričamo o snovima.

Pa ipak, predsednik Srbije je u vrlo teškom momentu, kada ne znaš hoćeš li umreti od korone, nezbrinjavanja, policijskih batina ili nemaštine zbog otkaza ipak odlučio da se diči kako je krenuo u ostvarivanje svog dečačkog sna. I time nam zapravo dao vrlo važnu lekciju koja je na ceni u Srbiji: Ko vas jebe, bitno je da je meni dobro i da sam ja srećan.

E to je formula uspeha u Srbiji sa kojom ja nisam mogla da izađem na kraj. Zbog koje sam otišla. Previše je onih koji su spremni da gaze preko živih da bi bili srećni i „ostvarili san“. Sistem ih naterao. I možda će baš ti reći da sam budala i da ne shvataju zašto mi je lakše da perem „neku babu“ odvojena od dece nego da prihvatim stranačko članstvo, ali moje objašnjenje ne bi razumeli.

Moj san se odavno promenio i od želje da deci predajem istoriju, sada jedino želim da sačuvam zdrav razum i svoju porodicu od minimalnog življenja na račun nečijeg maksimalnog prosperiranja i bezobrazluka.