Da je naš Steva Popov bio Amerikanac, Holivud bi o njegovom životu snimio već sijaset filmova.
Umesto lovorika i svetske slave, Steva, koji je 23 godine vozio JAT-ove avione, za života nije dočekao sve herojske zasluge koje mu pripadaju.
Storiju o velikom Stevi Popovu počećemo isečkom iz knjige Miroslava Stefanovića „Prostranstvo, plavo Popov: Steva“ u kojoj pilot priča o prvom susretu sa čeličnom pticom.
„Prašnjav drum. Puca banatska ravnica. Živeo sam u Izbištu. Jedva da sam imao desetak godina. Tada sam prvi put video avion. Nekoliko nas dečaka, u kratkim, često kaljavim pantalonama, bosi, jurili bismo da vidimo avion, posebno pilota.“
Sve je počelo onog dana kada je šetao Miletićevom ulicom i naišao na plakat za upis u aeroklub u Čeneju, za padobrance, pilote i jedriličare, piše portal Noizz.
Skeptičan, mladi 16-godišnjak Steva odmahnuo je rukom i krenuo dalje… Tada je počelo da ga kopka, setio se svih trenutaka u Izbištu, pa se vratio i pročitao plakat opet.
Za tren oka našao se u JAT-u, u kapetanskoj uniformi. Proputovao je svet uzduž i popreko, stvarajući karijeru veću od života. Oduvek je bio nemirnog duha, hteo je nešto više i nešto novo.
Anegdota iz njegovih pilotskih ima dovoljno za film, a jednu od najzanimljivijih pronašao sam na Redditu.
„Ja se ovoga na žalost ne sećam, ali mama mi kaže kad sam bio mali često bi leteo sa njom kad je radila za JAT, i obično bih sedeo u WC-u jer nije bilo mesta. Jednom kad smo leteli Steva me je pozvao da sedim s njima u pilotskoj kabini.
Najbolji upgrade koji ne pamtim! Gospodin i pravi heroj!“
Legendarni Steva kao pilot JAT-a upravljao je „karavelom“, a na interkontinentalnim letovima čuvenim „boingom 707“. Tokom osamdesetih godina postao je direktor letačke operative JAT-a, a imao je i tu privilegiju da leti čak i u vojsci kada je za to bilo potrebe.
Podvig vredan divljenja
Kargo avion „B-707“, koji je JNA zaplenila na zagrebačkom aerodromu postao je Stevina karta za izlaz iz pakla Sarajeva, grada koji je goreo pod oružanim dejstvima.
Ljudi su želeli da na bezbedno pošalju makar žene i decu, a u Boing je moglo da stane oko 600 ljudi.
Tada je počela jednomesečna operacija spasavanja o kojoj je svojevremeno pričao Milivoje Mile Jovičić, tadašnji direktor aerodroma „Sarajevo“.
Tih dana JNA je počela da evakuiše porodice vojnih lica, a „JAT-u“ i drugim prevoznicima bilo je zabranjeno da lete…
Vojni piloti, videvši more naroda na aerodromu, tražili su od komande odobrenje da povezu te ljude i dobili ga.
Među tim pilotima bio je i Steva Popov koji je tokom operacije evakuisao 40.000 ljudi iz Sarajeva za Beograd. U danu se vraćao po pet, šest puta u pakao Sarajeva, čak i po mraku. Na pistu je sletao prema obrisima okolnih brda, i sećao se ljudi koji su sedeli na podu, sabijeni kao sardine, ali zahvalni što su pobegli daleko od rata.
„Možda ste već čuli za priču kako je neka žena sa dvoje dece, silnim torbama, u opštoj gužvi na aerodromu uspela da dođe do aviona. ‘Kikašom’ je stigla u Batajnicu i onda shvatila da joj nema jednog deteta. Steva Popov, kad se ponovo vratio u Sarajevo, sam je išao po prepunoj pristanišnoj zgradi i tražio dete. I našao ga“, ispričao je Mile Jovičić.
Otkaz gori od bolesti
Nažalost, njegova vernost prema JAT-u zanemarena je 2004. kada je proglašen tehnološkim viškom u ovoj kompaniji.
– Postao sam osoba koju narod poštuje. Nepoznati ljudi i danas mi zahvaljuju na podvigu. Međutim, preduzeće „JAT“ nije cenilo moj profesionalni i plemeniti podvig, a ni moje pilotsko znanje. U 2004. proglašen sam tehnološkim viškom i otpušten. Preživeo sam potom operaciju raka na desnom bubregu jer nisam planirao da umrem. Otkaz mi je teže pao od bolesti – priznao je Popov u jednom intervjuu.
Nažalost, smrt Stevana Popova desila se kada to niko nije mogao da očekuje.
Steva je izvršio samoubistvo 2015. u Rumi ispalivši sebi hitac u glavu, pred svojom suprugom Snežanom Jovanović Popov. Preminuo je na putu do bolnice u 68. godini.
Iz braka sa prvom suprugom Dušicom Popov ima sina Stevana i ćerke Vesnu i Ivu, a sa Snežanom ćerku Jelenu.
Reči glasnije od aviona
Njegove reči i dalje odzvanjaju poput aviona koji probija zvučni zid…
„Vrlo često dolazim prvi na avion i to jedno sat, sat i po pre putnika, pre svih… i vrlo često stanem ispod te grdosije i gledam…
Razmišljam…
Bože, je li moguće da je sve ovo u mojim rukama, ovo čudo, ovoliko tona gvozđa, da je to sve u mojim rukama i da to sve treba da ja držim pod kontrolom, da bude sve bezbedno i da se putnici osećaju prijatno i da ne bude straha i ako se neko plaši u avionu, da otvorim vrata, jer moja vrata od kabine su uvek bila otvorena i kod mene svaki putnik posebno, oni koje se plaše letenja, imali su priliku da dođu, da vide, da se upoznaju…
Jer znate šta? Čovek se uvek plaši onoga što ne poznaje.“
Dodaj komentar