Dirljiva priča dečaka i učiteljice, kao dokaz da su sve životne tragedije samo velike lekcije

Zvala se gospođa Nada. Prvog dana školske godine u petom razredu svojim učenicima ispričala je jednu laž – poput većine učiteljica rekla je deci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu za klupom na svom mestu sedeo dečak po imenu Marko.

Gospođa Nada je posmatrala Marka prethodne godine i primetila da se retko igra sa ostalom decom, odeća mu je neuredna i da se ne kupa redovno. Marko je takođe znao da bude neprijatan. Došlo je do toga da je gospođa Nada zaista uživala da piše velike masne jedinice crvenom hemijskom olovkom na njegovim zadacima. U školi gde je gospođa Nada predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da pre nego što napiše svoje mišljenje o svakom učeniku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Nada je ostavila Markov izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala doživela je veliko iznenađenje.

U prvom razredu, za Marka je pisalo: „Marko je bistro dete i uvek se smeje. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga“.

U drugom razredu: „Marko je odličan učenik, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlečivo bolesna“.

U trećem razredu: „Teško je podneo smrt svoje majke. Trudi se koliko može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne promeni, to će se loše odraziti po njega“.

U četvrtom razredu, „Marko se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo prijatelja i ponekad spava na času“.

Gospođa Nada je sada shvatila u čemu je problem i postidela se. Još joj je gore bilo kada su joj učenici doneli božićne poklone umotane u ukrasne papire, svi osim Marka koji je svoj poklon doneo nespretno umotan u običnu papirnatu kesicu. Gospođa Nada je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka deca su počela da se smeju kada je otkrila ogrlicu od plastične imitacije kamenja, gde su neki vidno nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dečji smijeh tako što je rekla da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je stavila sebi na ruku.

Marko je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao: “Gospođo Nado, danas ste mirisali kao nekada moja majka”.

Pošto su deca otišla, plakala je skoro sat vremena. Od tog dana je prestala da predaje deci. Umesto toga, počela je da ih uči. Gospođa Nada je posebno obratila pažnju na Marka. Kako je radila s njim, tako je živnuo. Što ga je više podsticala, brže je napredovao. Na kraju godine Marko je postao jedan od najboljih učenika u razredu. Pored toga što je slagala da podjednako voli svu decu, Marko je postao njen omiljeni učenik.

Sledeće godine je pronašla Markovu poruku da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Šest godina je prošlo pre nego što je dobila novu poruku od Marka. Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu.

Posle četiri godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je završio fakultet sa najboljim ocenama. Uveravao je gospođu Nadu da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Pismo je bilo potpisano sa dipl. ing.

Ali ovde nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proleća. Marko je rekao da je upoznao jednu devojku i da će se venčati. Objasnio joj je da mu je otac preminuo pre nekoliko godina i pitao je gospođu Nadu da li bi pristala da na venčanju sedne na mesto obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Nada pristala. I kao što već pogađate, stavila je onu ogrlicu i onaj parfem.

Zagrlili su se i Marko joj je šapnuo: „Hvala gospođo Nado što ste verovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osećam posebnim i da mogu postići nešto u životu“.