Dežulović: To što radi Vesić može i Baka Prase

Izjava hrvatskog novinara i pisca Borisa Dežulovića da je „Beograd kasaba“, istrgnuta iz konteksta iz intervjua koji je dao listu Nedeljnik, izazvala je oštru, podeljenu reakciju ovdašnje javnosti.

Dok su jedni branili Dežulovića navodeći da kao nekadašnji žitelj glavnog grada Srbije koji ga je nemali broj puta branio u svojim kolumnama ima pravo da iznese svoje mišljenje, drugi su mu spočitavali da kao Hrvat može da govori o Zagrebu, a ne Beogradu, a neki su išli čak toliko daleko da su čuvenog novinara nazvali „nepoznatim“ koji „hoće da stekne slavu pljujući Beograd“.

Od reakcije se nije uzdržao ni zamenik beogradskog gradonačelnika Goran Vesić, što je dovelo do „razmene mišljenja“ između njega i Dežulovića, i novih reakcija u medijima i na društvenim mrežama.

Suština Dežulovićeve izjave o Beogradu (isto to je rekao i o svom Splitu) je da to nije više „njegov grad“ jer je „u njemu sistematski poništena svaka pojedinačna ideja grada“.

Tu ideju su po njemu poništili oni koji su svojim urbanističkim i kičerajskim rešenjima uzurpirali Beograd „pseudourbanističkom plastičnom bižuterijom“.

Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesića potom se oglasio na Fejsbuku navodeći da Dežulović „Beograd iskreno mrzi, sa strašću Ežena de Rastinjaka“ iz Balzakovog romana „Čiča Gorio“.

Novinar mu je, takođe na Fejsbuku, odgovorio citirajući tog istog Balzaka.

U izjavi za naš list Dežulović ističe da nije očekivao tako snažnu reakciju na intervju, niti Vesićevevo reagovanje.

– Provalu nekontroliranog pravedničkog gnjeva gospodina zamjenika gradonačelnika svakako nisam očekivao. Kako je, naime, i sam gospodin Vesić ispravno primijetio, ja nisam Beograđanin i ne živim u Beogradu, te niti sam kvalificiran za očekivanja od beogradskih gradonačelnika i njihovih zamjenika, niti imam od njih ikakvih očekivanja: takvih očekivanja, dakle ikakvih, imaju samo ljudi s beogradskom adresom. Ako je on pak ovom prilikom ispunio njihova očekivanja, onda nekvalificirano moram primijetiti kako su za jedan takav ozbiljan europski grad očekivanja njegovih građana prilično mala – kaže Dežulović za Danas.

On dodaje da za crtanje zebri po asfaltu i javno svađanje s jednim „trećerazrednim piscem iz sela sa deset kuća“ jednom ozbiljnom velegradu „ne treba menadžerski i intelektualni gigant poput Vesića, to je mogao i Baka Prase“.

– Ako pak time nije ispunio očekivanja, onda njegov problem nisam ja: u tom slučaju uvaženog gospodina zamenika selonačelnika čeka javna svađa s „trećerazrednim građanima iz sela sa sto hiljada kuća“. A oni mu neće biti daleko kao ja. I neće se, bojim se, baviti Balzakom i književnošću – smatra Dežulović.

Hrvatski novinar Viktor Ivančić osvrnuo se za Danas na Vesićev napad na Dežulovića, ali i konstatacije ko o čemu sme da daje izjave kada je nacionalnost u pitanju.

– O ovoj prevažnoj temi mogu reći dvije stvari. Pod jedan: budale uvijek popizde kada se susretnu s istinom. Goran Vesić je budala. Pod dva: za one koji smatraju da bi Dežulović, zato što je Hrvat, morao paziti kako govori o Beogradu i Srbiji, imam važnu informaciju – Boro je loš Hrvat. Izvlačim dakle dva zaključka: Boro je nikakav Hrvat, kao i ja uostalom, a Vesić je budala. Inače, taj princip, da dobri Hrvati iz srpske perspektive smiju srati samo po Hrvatskoj i njenim gradovima, i obratno, da je dobrim Srbima iz hrvatske perspektive dopušteno srati isključivo po Srbiji i njenim gradovima, za mene je nakaradan. Ja se kao Jugoslaven zalažem za to da svi seremo po svima, slobodno, velikodušno, bez kočnica i ustezanja. S indignacijom odbijam ideju da svoj prezir nacionalno limitiram – istakao je Ivančić.

Novinar i pisac Miljenko Jergović ocenjuje za naš list da ozbiljni problemi po neki grad, neku zemlju ili nekog čoveka počinju u onom trenutku kada „nepoznatom“ – makar taj bio i poznat – novinaru, čoveku, građaninu, neko „poznat“ uskrati pravo da komentariše rečene grad, zemlju ili čoveka.

– A je li se Beograd pretvorio u kasabu? Kad čujem i vidim gospodina Vesića i one koji bi branili Beograd od „nepoznatog“ Dežulovića, učini mi se da se Beograd pretvorio u nešto mnogo manje i jadnije od kasabe. Ali kad čujem i vidim sve one Beograđane, sve one ljude, dakle, koji svakodnevno žive u Beogradu, a koji će između Vesićevog i Dežulovićevog Beograda izabrati Dežulovićev Beograd, učini mi se da je Beograd velik i širok grad. Tako da sve zavisi od tačke gledišta – kaže Jergović.

„Drvlje i kamenje“ na Dežulovićevu izjavu da je Beograd „tek malo veća kasaba, Dubai za siromašne, ili Jagodina za bogate“ prvi je na Tviteru osuo beogradski pisac Dušan Nedeljković, koristeći i psovke.

Međutim, kako objašnjava za Danas, reagovao je u afektu, „na prvu loptu“, ne pročitavši prethodno ceo intervju.

Naglašava da Dežulovića dugo poznaje i da mu je sada jasno da je u intervjuu govorio o „radikalskom“ Beogradu, odnosno o onome što su od glavnog grada Srbije napravili naprednjaci.

Žao mu je, dodaje, što su njegov tvit zloupotrebili ili citirali „Vesić, Vučićević i slični“ te ga oni o kojima je upravo Dežulović govorio sada iskorišćavaju u svoje dnevnopolitičke svrhe.

– Želeo sam da prekinem tu priču zato što sam prepoznao da će uslediti orgijanje desničara. Međutim, fenomen je po meni to što su Dežulovića od mene branili one koje je „prozvao“ da su krivi za sunovrat Beograda. Intelektualce koji su se oduševljavali njegovim aktivizmom i pisanjem za vreme ratova. Boris mora da zna da su grad njegovi stanovnici. Nije on ciljao zgrade nego ljude. I tu je greška – kaže Nedeljković.

Prema njegovim rečima, Beograd je živi organizam, jedini grad u Evropi stariji od dva milenijuma koji nema kuću stariju od 180 godina, „evropska prestonica koja je najčešće opsedana kroz istoriju 40 puta, pa i dalje raste nekad demografskom nužnošću, nekad logikom kapitala, trenutno su oba načina prisutna i tu je fakat da briga o kvalitetu života nije primarna“.

„Grad ne čine žirafe, nego ljudi“

„Beograd naravno odavno više nije moj grad, ‘moj London’ ili ‘naš Berlin’ iz osamdesetih. I neka nije, da se razumijemo, nije ni Split više moj grad, pa kad to napišem, skoče na mene kako prodajem patetičnu nostalgiju, ne shvaćajući kako nije riječ o tome: u prirodi je grada da se mijenja, promjena je sama definicija grada, već i ‘moj Split’ ili ‘moj Beograd’ iz osamdesetih bili su tuđi gradovi za fetive Splićane i stare Beograđane. Riječ je o nečemu drugom: o tome da Beograd jednostavno više nije grad, to je tek malo veća kasaba, Dubai za siromašne, ili Jagodina za bogate. Riječ je o tome da je u Beogradu sistematski poništena svaka pojedinačna ideja grada, i to ne samo onim čudovišnim, lažnim baronom Stefanom Minhauzenom na topovskom đuletu pred željezničkim kolodvorom, buđavim i ofrlje provincijskim Waterfrontom, te ostalom pseudourbanističkom plastičnom bižuterijom, koja Beograd čini velegradom točno onoliko koliko je Jagodinu velegradom učinila ona Palmina žirafa. Grad, naime, ne čine žirafe, nego ljudi“, rekao je između ostalog Dežulović u intervjuu Nedeljniku.

Branko Rosić: Rečenice istrgnute iz konteksta

Autor intervjua sa Borisom Dežulovićem u Nedeljniku, novinar Branko Rosić, kaže za Danas da je iznenađen negativnom reakcijom na intervju i da ni u jednom trenutku nije pomislio da je njegov sagovornik govorio u lošem kontekstu o Beogradu ili Beograđanima, već o onima koji su ga uzurpirali svojim urbanističkim rešenjima.

– Sve je izvučeno iz konteksta. Kao da je moje pitanje bilo „Šta ti misliš o Beogradu?“ a njegov odgovor – to je kasaba. A pre toga čovek kaže jebe mi se i za Austrougarsku, i za Srbiju i za Hrvatsku. Ko god je ikad čitao Dežulovića zna da je on „operisan“ od geopolitike. „Mene zanima živi čovek“, to je oduvek bio njegov stav, to je rekao i u intervjuu. Kao tinejdžer je dolazio u Beograd, jedno vreme živeo u njemu i kaže „Beograd nije više moj grad kao što to nije ni Split“. I ima sve pravo da to kaže – navodi Rosić.

On podseća da je na Dežulovića pucano devedesetih, da su ga napadali u Splitu jer je branio Beograd a sada ga prozivaju i oni koji ništa o njemu ne znaju.

– Mi smo opterećen narod. Ne gledamo u svoje pocepane gaće i u to što nemamo šta da stavimo u tanjir, nego se za vikend bavimo Dežulovićem. Izgleda da je lakše pratiti tuđ život nego gledati kako promeniti i poboljšati svoj – ukazuje Rosić.