Ognjen je umro sa 8 godina u bolnici posle operacije slepog creva

Ognjen Paunović je preminuo 28. avgusta 2018. godine sa samo osam godina. Dan uoči smrti operisan usled komplikacija sa slepim crevom. Postoje indicije da je dečak umro zbog propusta lekara, budući da ga je majka, Verica Paunović, kako je ranije govorila nekoliko puta vodila na pregled – ali su ih doktori vraćali kući, navodno govoreći da dečak ima stomačni virus…

– Te godine se nisam lepo ispričala, kako da vam kažem. Mislim na detalje njegovog lečenja. Sad, evo, prošlo je tri i po godine, danas bi mu bio 12. rođendan. Trebalo je da slavi sa svojim blizancem. Prošlo je vremena. Moj bol i tuga nisu umanjeni, daleko od toga. Ali, sad hoću da ispričam sve – reči su kojim je Verica Paunović, majka dečaka Ognjena, koji više nije među živima, započela svoju ispovest za Telegraf.rs.

Ognjen, tada osmogodišnjak, otišao je na onaj svet u bolovima i uz obećanje majci da je neće ostaviti. Pamti njegovu naivnu dečiju hrabrost kojom je trpeo muku. Nije hteo da je sekira, tako joj se čini kada prebira po sećanjima.

Slučaj se desio u avgustu 2018. godine. Porodica je iz sela Zagajica kod Vršca. Poslednje trenutke života Ognjen je proveo u vršačkoj bolnici. Prethodno je bio na kućnom lečenju.

Kako je majka Verica ispričala, od 17. avgusta te nesrećne godine, kada se prvi put požalio na bolove – majci, pa lekaru – lečen je kod kuće. Tako je bilo sve do 27. avgusta kada je treći put odveden kod lekara i ostavljen – zbog hitne operacije. U ranim jutarnjim časovima narednog dana dečaku se najpre slošilo, a potom je izdahnuo.

Majka je probdela kraj njegovog bolničkog kreveta, razgovarajući sa sinom. Seća se i spominje kako joj je pevao i tešio je. U njegovom smrtnom času seća se svog vriska i neverice.

– Ni slutila nisam da će dete da mi umre – kaže navodeći da su je najpre izveli iz bolničke sobe, potom joj dali lek za smirenje.

Ne seća se ni ko je tačno došao po nju. Suprug sigurno, a možda i Ognjenov blizanac Luka.

11 dana sa tegobama, 12-og smrt

U tih desetak dana, ponavlja, sina je triput vodila na pregled. Dva puta mu je, dodaje, spremila stvari, sama pomišljajući da bi mogao da ostane na bolničkom lečenju.

– Vraćan je sa dijagnozom stomačnog virusa, sa probioticima, dijetom, kapima za izbacivanje gasova. Dečak se žalio na bolove, povraćanje, dijareju, nadut stomak, a od polovine lečenja, i na crvenilo oko pupka. CRP je bio trista (a normalno je do 5). Rečeno mi je da je moguće da je slepo crevo puklo, te da će to utvrditi tek kad ga otvore – priča majka.

U obdukcionom nalazu piše da je preminuo od sepse.

Verica je ubrzo dala izjavu policiji, a slučaj je preko Osnovnog javnog tužilaštva u Vršcu stigao do Višeg javnog tužilaštva u Pančevu. Njena krivična prijava je dvaput odbačena, a žalba Višem tužilaštvu usvojena. Treći put slučaj je u nadležnosti OJT Vršac. Poslednje saslušanje imali su krajem oktobra 2021. godine. Prvi sa spiska pet lica protiv kojih je podnela krivičnu prijavu, prošao je pored nje kao vetar. Tako kaže.

Sa pitanjima na temu lečenja pokojnog Ognjena Paunovića obratili su se na adrese Opšte bolnice Vršac i OJT Vršac.

– Povodom slučaja preminulog dečaka Ognjena Paunovića, a u vezi sa informacijama koje su Vam potrebne, obaveštavamo Vas da je nakon nemilog događaja u bolnici obaveštena republička zdravstvena inspekcija Ministarstva zdravlja koja je izvršila kompletan nadzor nad nemilim događajem i imala uvid u kompletnu medicinsku dokumentaciju, te Vas molimo da se za sve tražene podatke obratite inspekciji Ministarstva zdravlja – stoji u odgovoru OB Vršac.

Prema navodima iz rešenja OJT Vršac od 23. juna 2020. godine, u koji je Telegraf.rs imao uvid, izvršen je vanredni inspekcijski nadzor i u Domu zdravlja i u OB Vršac. Prema izveštaju komisije, lekari obe ustanove profesionalno su obavili svoj posao.

Iz Tužilaštva do objave teksta redakcija Telegrafa nije dobila odgovore.

Danas bi proslavio 12. rođendan

Na Ognjenov rođendan, majka Verica setila se svega od početka. Sada kada su godine prošle, čini joj se da bi mogla da ispriča i ono što ranije nije mogla.

– Ja svom detetu nisam imala kako kod kuće da pomognem. Verovala sam njima da on ima samo virus, da to ništa nije ozbiljno. Stavili su ga na dijetu, dali mu jogurt i probiotik, jabukov sok, razblažen vodom. Nisam ni posumnjala da će slepo crevo da pukne, da će da dobije sepsu i da mi umre – kaže, najpre sažimajući ono što se desilo pre tri i po godine.

Prvi put se požalio jednog popodneva. Bilo je to 17. avgusta, kada je odveden u Dom zdravlja.

– Došao je sa fudbala: ‘Malo me boli u desnu stranu i noga mi se koči’ – objašnjava šta joj je rekao:

– Ja kažem da ga vodimo kod lekara. Svu sam mu garderobu spakovala.

Suprug je, dodaje, posumnjao na slepo crevo. Ipak, to su bile samo sumnje.

– Prva doktorka ga je primila. Rekla je da nije slepo crevo, da je to virus, da će proći. Ja sam pitala da nije možda trovanje: ‘On je dete, da nije nešto slučajno pojeo?’

– Ne, ne, to je virus – tako su, kaže, razgovarale.

Prema rečima majke tada je dobio lek, pa usmeni uput da se javi kroz četiri dana ako ne bude bolje.

Trpeo jake bolove

Objašnjava i kako joj se čini da je bolove skrivao.

– On je vezan za mene i svog blizanca. Ja sam čula da su to jako veliki bolovi. Kad ga pitam: ‘Ognjene, sine, je l’ tebi dobro?’ On je meni govorio da jeste. Povremeno je išao, povraćao u kupatilu, da ja to ne vidim – kaže ističući da ga je ipak videla.

Posumnjala je, kaže, i da se to nije desilo samo jednom. Čula ga je i kako jauče.

– Ne mogu tačno ni da se setim koliko je on puta povraćao. Pomišljala sam da je to možda i od lekova. Sve vreme je bio na dijeti – objašnjava.

Lekaru ga je odvela ponovo, petog dana uveče. Najpre su pokucali na vrata Hitne pomoći.

– Lekar mi kaže da ne zna šta je to, da će da nas pošalje kod pedijatra. On je video da Ognjen ima temperaturu, pa ga uputio kod hirurga. Čekali smo da nas primi. U međuvremenu dolazi radiolog, kao da je nešto predosećao. Dva, tri puta on nas pita jesmo li mi kod njega došli.

– ‘Došlo ti dete’, kaže hirurgu:

– ‘Primi ga’. Tako nas on uveo unutra – objašnjava kako je protekao drugi odlazak lekaru.

Za lekara koji je potom primio dečaka nema lepe reči.

Uželeo se dece, bio na rođendanu kod komšije

– Ja kažem kako je on povraćao, kako ima dijareju, bolove u stomaku i kako mu je nadut stomak, da ima nešto crvenila oko pupka i da ja ne znam šta je to. On kaže mom Ognjenu: ‘Mali, ne diraj stomak’ – prepričava razgovore dodajući da je tada i sama pitala Ognjena za „diranje pupka“, ali da je dečak negirao da je to činio.

Seća se i kako se Ognjen ponašao. Bio je, ističe, veseo, kao da mu nije ništa.

– Pravio se da mu nije loše, to mislim – dodaje ponavljajući da se bojao da ga ne ostave u bolnici.

Toga dana nije upućen na analize i nije dobio terapiju.

– Hirurg ga je klistirao. ‘To su gasovi, to će proći, idite kući’ – tako im je, kaže, rekao.

Do 26. avgusta dani su prolazili slično. Majka navodi da je Ognjen bio na dijeti, jeo bareno povrće, meso, supe. Odmarao je i spavao.

– Ja imam još troje dece. Pratim ga, ali ne vidim ništa što se kaže… Ne vrišti od bolova, razumete li šta hoću da kažem? – upitkujući govori majka.

Dečaku u komšiluku bio je rođendan i tog 26. avgusta Ognjen je tražio da ode na proslavu.

– Bio je željan dece. Deset dana nije izlazio iz kuće. ‘Ako si ti sposoban i željan da ideš, ići ćemo, ali nemoj tamo da mi povraćaš, ljubi te mama, sramota je’. Tako sam ga odvela. Bili smo nekih 15 minuta, pa sam ga vratila kući. Legao je da spava. Malo je spavao, pa me posle tražio.

– Mama, gde si?

– Tu sam – kaže u suzama se prisećajući razgovora:

– Da li si dobro?

– Jesam, nije mi ništa. Mama, volim te – ponavlja Ognjenove reči.

„Prelomila“ 27. avgusta

– Sutradan mu kažem: ‘Nema sile, sad ideš u bolnicu, nemam sa tobom šta da radim. Ti mene lažeš da tebi nije ništa. Nećeš da se odvajaš od brata i od mene, a kako ja kod kuće tebi da pomognem? Ne mogu nikako’ – kaže plačom presećajući se razgovora.

Tada su treći put potražili pomoć. Na insistiranje majke izvađena mu je krv, a dobio je i uput za ultrazvuk.

– Ja kažem da mu izvadi krv, a ona pita je li to neko dotad uradio. ‘Molim Vas da vi budete prva, ja stvarno ne znam s njim šta ću da radim’ – ponavlja reči kojima joj se obratila.

Ultrazvuk je bio zakazan za nešto kasnije. Ognjen je u međuvremenu doručkovao.

– Ja mu dam parče bureka. Rekoh, dao je krv, da ne padne. I dam mu malo vode – objašnjava pojedinosti za koje će se kasnije ispostaviti da su bitne.

– Mi odemo tamo u 10 sati. Oni su videli i slepo crevo i debelo i tanko, sve su videli. Kažu da je sve u redu: ‘Slobodni ste, idite kući’ – priča majka.

– Jao, bože, hvala ti. Ognjene, ljubi te mama, tebi nije ništa. To je ipak samo virus – kaže navodeći i šta su im rekli i šta je govorila i šta je pomislila.

Međutim, sreća je bila kratkog daha. Opisuje kako se raspoložena vraćala doktorki koja ih je uputila na ultrazvučni pregled.

– Tu me je sačekao laborant. Sa rezultatima krvi koje je dobio, sam se vratio do doktorke koja je tražila analize. Prepao me je ptanjem da li je Ognjen dobro. CRP je, kaže, bio 300. Dozvoljeno je 5 – priseća se Verica.

Rezultati analiza alarmantni

Doktorka je dala novi uput, da dečak primi infuziju. Ali se peripetijama tu nije video kraj.

– Ja uzmem uput, odvedem ga u prijemnu hiruršku, tu mi kažu da nismo za njih, da idemo u drugi deo bolnice. Ja tako šetam i cimam Ognjena: ‘Jesi li dobro?’ – ‘Dobro sam’ – i dalje razgovaraju jedno s drugim, majka zabrinuta, a sin uporan da je ne zabrinjava.

– Oni mi tamo, kažu: ‘Vi niste za nas, idite tamo gde ste bili’. Ja se vratim ponovo sa Ognjenom i kažem da odavde ne mogu da idem, jer on mora da primi infuziju. Traže da sačekamo da pozovu lekara. Pregledaju Ognjena, a lekar koji nas je primio kaže: ‘Majko, ovo je slepo crevo. Ne znamo da li je puklo dok ne otvorimo’.

Ja tu počnem da plačem: ‘Kako slepo crevo kad je virus?’ Kaže – ne:

– ‘Izgleda da je i puklo, ali ne znamo dok ne otvorimo. On mora na operaciju.’

Svi joj se razgovori odmotavaju u glavi, a onda stiže i jedan prekor. Operacija je zakazana tog dana za pola pet, jer je dečak prethodno jeo.

– A ko je rekao meni da je moje dete bolesno od slepog creva i da danas treba da se operiše? Je l’ piše to negde – prepričava prvi put oštrijim tonom:

– Lekar se okrenu i ode, ne komentariše za mnom ništa.

Pevao majci nakon operacije

Objašnjava i kako se našla u nevolji, na sve načine. Ne samo da je najstarije dete bilo loše, već je najmlađe od četvoro kod kuće čekalo majku da ga podoji.

– Treba ovog da dojim, onaj u bolnici. Mislila sam da sam njemu više potrebna, mali je makar sa ocem kod kuće. Mleko će mu dati, pa neka pije. Nemam kud!

Ognjena je, kaže, ispratila do sale. Poljubila mu je ruku.

– Ponavljao mi je da će biti dobro, da me ne sekira, dete od osam godina – kaže sama se diveći njegovoj zrelosti i obziru.

Osoblju se nekoliko puta obraćala sa pitanjem kada će kraj. Rekli su joj da bi operacija trebalo da traje 40-ak minuta, ako je sve u redu. To vreme već je bilo prošlo.

Kada se Ognjen probudio iz anestezije, zadržao je optimizam. Opet joj je govorio da je dobro. Bio je žedan, ali nije smela da mu da ni vode ni soka.

– To je bilo 27. uveče. Ja s njim celo veče, pričam, on meni peva. Posle oko tri, četiri sata dobio je bolove. Pitala sam sestru da nekog pozove. Kaže – ne, dobio je sve u infuziji. Da mi gazu da mu vlažim usta, zbog žeđi. Oko šest sati zovu me moji da pitaju kako je Ognjen. Ja kažem da će da ga odvedu u Beograd na dalje lečenje – objašnjava po satnici.

To su ujedno poslednji sati života dečaka.

– Negde oko pola sedam stanje mu se pogoršava – kaže navodeći alarmantne promene koje je uočila na telu deteta.

Tada je zvala sestru, sestra doktora, a utom su je izveli iz sobe.

– Kažem mu: ‘Ljubim te, ne ostavljaj me’.

– Neću, majkice moja – odgovara joj.

U 6.50 anesteziolog je rekao da je nastupila smrt.

– Ja počnem da plačem da vrištim, usta su mi otvarale da mi daju lek – opisuje najboljniji momenat u svom životu.

Krivična prijava protiv pet osoba

Utom je usledila krivična prijava protiv pet osoba, među kojima su troje članovi komisije, zadužene da utvrdi da li je bilo propusta u lečenju.

Lekar, prvi protiv koga je majka digla glas, nije im se obratio posle tragedije.

– Nikad! Mi smo za Svetu Petku, 27. imali saslušanje u tužilaštvu u Vršcu. On je pored mene prošao, nije mi rekao ni izvini. Nije me ni pogledao – kaže.

Advokati koji je zastupaju konsultovali su veštaka, čija je stručna ocena bila da je Ognjen mogao biti spasen.

– Rekao je da je trebalo da Ognjen bude primljen 22. avgusta. Teže bi se oporavio, ali bi ostao živ – navodi.

Izvor: Telegraf.rs