Dalijev lavirint u Španiji

Za neke ludak i čudak, za neke genije i izvrstan umetnik, osporavan i voljen, kritikovan i hvaljen ali prema njemu i njegovoj umetnosti niko nije ravnodušan. Dva muzeja Salvadora Dalija, jedan na Floridi, drugi u Španiji svedoče o njegovoj veličini i značaju ne samo u slikarstvu, već i u vajarstvu, scenografiji, književnosti pa čak i glumi.

U Kataloniji, na najpoznatijem španskom letovalištu, Kosta Bravi, nalazi se mali gradić Figueras koji godišnje poseti preko 20 miliona turista. Razlog za ovo upravo je Salvador Dali i muzej koji je sam otvorio u svom rodnom gradu. U uskim uličicama Figuerasa muzej je lako pronaći. Izgled vas može zavarati, jer ni malo ne liči na sive zgrade muzeja kakve ste navikli da viđate u velikim gradovima. Dalijev muzej crvene je boje, u obliku hleba a na vrhu zgrade nalaze se jaja poređana u krug.

Isped muzeja uvek je gužva, a neki ostaju u redu satima. Na samom ulazu je instalacija koja se sastoji od Kadilaka, stuba od automobilskih guma, čamca Dalijeve voljene supruge Gale i nekoliko statua. Statue su u obliku nagrade za Oskara, i one pozdravljaju turiste, mašući im. Već ovde, vodiči okupljaju svoje grupe i počinju priču koja je na svakom jeziku ista. Priču o ekscentriku, o nadrealnom i nemogućem, priču o Daliju.

Vodiči sa crvenim kišobranima, rukama podignutim u vazduhu ili sa mikrofonom i slušalicama, objašnjavaju svojim grupama kako na najbolji način da potroše vreme koje imaju za obilazak muzeja. Nekoliko ljudi iz svake grupe nestrpljivo već kreće u obilazak, samostalno. U glavnom holu, nalaze se stepenice sa leve i desne strane. Pre nego što se odluče kojom stranom krenuti prvo, svi podižu glave u njenom pravcu. U pravcu najpoznatije Dalijeve slike, i najpoznatijeg dela hologramske umetnosti. Gledajući je  izbliza  vide ženu, Galu kako gleda na more. Kako vodič otkriva tajnu ove slike, i objašnjava zašto je ona značajna, tako svi žurno odlaze na stepenice želeći da  je pogledaju iz drugog  ugla, iz daljine. Ona je odavde potpuno drugačija. Galu zamenjuje portret Abrahama Linkolna, i na licima onih koji je posmatraju vidi se oduševljenje i neverica. Jedna grupa turista pokušava da foto aparatom zabeleži ovu nesvakidašnju sliku ali im to ne polazi za rukom. Na fotografiji koju su napravili vidi se samo Linkoln, i oni razočarano nastavljaju svoj obilazak.

Na prvom spratu nalaze se neka od najpoznatijih Dalijevih dela kao i velika prostorija u kojoj je njegov krevet, radni sto i grobnica u kojoj je sahranjen. Čuje se škljocanje aparata, a onima koji su zaboravili da isključe bliceve, žurno prilazi neko od obezbeđenja. Svi šapuću, govore tiho, kao da ne žele nekoga da probude. Svetlo je u gotovo svakoj prostoriji prigušeno, samo iznad slika stoji mala lampica koja osvetljava delo. Dalijeva muza i inspiracija bila je njegova žena Gala, pa je najveći broj njegovih slika posvećen upravo njoj.

Veliku pažnju posetilaca privlači prostorija u kojoj su slike poređane na stolovima a iznad njih se nalaze flaše. Neki začuđeno prolaze pored njih ne zastajući i ne shvatajući o čemu se radi. Drugi pak sa ushićenjem prilaze i u grupicama razgovaraju. Staju, zagledaju, saginju se da bolje vide. Opet svi vade foto aparate ali ovoga puta slikaju flaše, a ne slike, jer prava slika se ovde zapravo nalazi u njihovom odrazu.

Prolazeći kroz hodnik koji spaja sve prostorije u jednom krilu muzeja, susrešćete se sa crno belim slikama, raznim skulpturama i neobičnim pejzažima. Svaka slika priča je za sebe, svako delo posebno se tumači, a svaki posmatrač doživljava umetnost na svoj način. Neki zamišljeno stoje i po nekoliko minuta ispred čuvene slike „Trajnost sećanja”. Stariji gospodin u sivom odelu pokušava da pronađe objašnjenje u brošurama koje je dobio na ulazu, a grupa studenata žurno odlazi na drugi sprat. Ovde ima manje slika, a više skulptura i stvari iz Dalijevog privatnog života.