Lažu. Kada kažu da ne bi menjali ništa u svojoj prošlosti. Da se ne bi vraćali u prošlost i da ih greške oblikuju. Istina je da to rade, ali još je veća da bi se vratili u to juče, koje im nudi ono što danas nemaju. A zbog nepromišljenosti neće imati ni sutra. Da se mogu vratiti sigurno bih menjala. Možda ne događaje direktno, ali menjala bih sebe. A to bi po nekakvom logičnom sledu promenilo i sve ostalo. Da se vratim to ne bih bila ja, ali bih znala primeniti naučeno. I uvek negde kasno shvatamo lekcije. Valjda se zato ne možemo ni vratiti. Kako bi se što duže borili sa svojim greškama, jer niko mudriji od vremena u kom živi nije. A naknadno ionako ne vredi mudar biti.
Istina je da to rade, ali još je veća da bi se vratili u to juče, koje im nudi ono što danas nemaju.
Ja bih se vratila. U taj pesak i bezbrižno detinjstvo. Sa još većim žarom birala školsku torbu za početak nove školske godine i vezala kikice nespretno, jer me ne bi bilo briga jesu li simetrične. Mnogo je toga nakon detinje bezbrižnosti ionako otišlo u krajnju asimetriju.
Da se mogu vratiti ostala bih u tom detinjstvu, kada je sve delovalo tako daleko i tako nedostižno, a onda je naglo proletelo. Sve ono što sam tada htela došlo je prebrzo. Odrasla sam. A htela sam ostati dete. Bilo bi lakše. Sve. Sada barem imam uspomenu na detinjstvu, a ona je nestrpljivost koju sam sačuvala kao i onda kada sam tako silno želela odrasti. Sada više ni ne znam šta želim, ali znam da ne mogu čekati.
vezala kikice nespretno, jer me ne bi bilo briga jesu li simetrične. Mnogo je toga nakon detinje bezbrižnosti ionako otišlo u krajnju asimetriju.
Nikoga. Ništa. Nigde. A da se vratim ostala bih. Na tom uglu, u toj vezi i popravila fleke na zidovima naše unutrašnjosti. Lakše bi mi bilo urediti nešto što ima dobre temelje, nego iznova rušiti i graditi nove odnose. Tada mi to naravno nije delovalo smisleno, a mnogo toga neće još neko vreme. Upravo zato kajanje je najčešće stanje čoveka. Naročito pred smrt. Malo ko žali za učinjenim, a gotovo svako žali za propuštenim. Neizrečenim. Nedokazanim. Svima najviše suza ode upravo na reči koje su ostale na dnu grla. A one koje su izrekli nisu ionako ima velikog smisla. Bile su suviše naučene. Suviše prikladne. Precizne i očekivane. A niko to od nas nije očekivao, osim nas samih.
Lakše bi mi bilo urediti nešto što ima dobre temelje, nego iznova rušiti i graditi nove odnose.
Da se vratim ćutala bih svaki put kada je već izvesno da ću nekoga povrediti. Ne bih ispitivala granice strpljenja, jer svako u jednom trenutku ode, nakon što mu se toliko puta vrata pokažu. Radije bih izašla na njih sama. Bilo bi logičnije i pravednije.
Da se vratim sledila bih svoje snove i svaku listu „za sutra“ „za budućnost“ pretvarala u „danas“. Nema tih sutra na pretek i možda nema ni onog što bi navodno trebalo doći nakon ovog dana. Radila bih sve to sad, makar bilo isuviše nepromišljeno. Čekajući prave prilike, mnogi zbog loše procene iskoriste pogrešne, jer kako znati da je prava došla, ako je čekanje predugo?
svako u jednom trenutku ode, nakon što mu se toliko puta vrata pokažu. Radije bih izašla na njih sama.
Da se mogu vratiti, bila bih bolja. Možda. Ali znajući da ne mogu, prihvatam sve loše što ostanak u sadašnjosti donosi, jer možda je i dalje bolje od onoga što bi bilo da sam se vratila.
Dodaj komentar